Prije dvije godine
sam u Sarajevu istrčala svoj prvi polumaraton. Tu je sve počelo.
I prvi, i drugi, i
treći put, staza mi je jednako lijepa. Prošla sam tim ulicama hiljadu puta ali
su na dan polumaratonske trke, kada se saobraćaj zatvori kako bismo njima
protrčali, potpuno drugačije. Samo naše. Tad nema bezličnosti među učesnicima u
saobraćaju, otuđenosti u mimohodu, odsutnosti u prolazu, nema buke, izduvnih
gasova. Iako se ne poznajemo svi međusobno, to što trčimo nas spaja toliko da u susretu jedni
drugima dobacujemo riječi podrške, nabacujemo otvorene dlanove za pozdrav, aplaudiramo
sebi i drugima, dijelimo osmjehe svima redom. Publike duž gradskih ulica nema
puno, a i oni što su se zatekli vani, zbunjeni su i ne razumiju da osmjeh i
aplauz podrške ne koštaju ništa a znače mnogo.210 km za 4.152 KM
Ovogodišnji
Sarajevski polumaraton za mene lično ima posebnu vrijednost jer se uz njega
vežu dvije nove aktivnosti koje ga čine još sadržajnijim a trčanje kao oblik
rekreacije još smislenijim. Prva je humanitarna akcija „km za KM“ koja je
okupila nas 10 trkačica spremnih da uz treninge i zezanje uradimo i nešto
korisno za druge. Prodavale smo kilometre koje ćemo trčati na Sarajevskom
polumaratonu kako bi prikupile novac za pomoć školama u poplavljenim područjima.
Poplave su davno bile i prošle, međutim pomoć u neka mjesta još nikada nije
stigla. Ili je stigla elementarna a razmišljajući da su obrazovanje i sport
najmanje važni onima koji bi prvi trebali pomoći jednako svima, odlučile smo se
prikupljeni novac usmjeriti upravo u tom pravcu. Za 21 dan koliko je trajala
akcija prikupile smo 4.152 KM i dosta donacija u opremi i školskom priboru. Po
ovoj računici, svaki naš pretrčani kilometar je u prosjeku vrijedio 20 KM - dakle,
ovog puta, nismo trčale džaba!
Pejsmejkeri šmekeri
Ono zbog čega sam
na dan trke bila posebno uzbuđena je iskustvo pejsovanja koje sam podijelila sa
iskusnim pejsmejkerima čuvenog Belhospice tima sa Beogradskog maratona, Milošem
Lazićem i Draganom Ćirićem. (Dragan je ujedno i gost bloger jer je ova objava
zajednički osvrt na trku.) Iskreno, ja sam se u početku 21. septembru radovala
jer sam željela popraviti lični rekord s obzirom da na toj stazi mjerim
progres. Zajedno sa NGO Marathon Sarajevo, Navigo sistemom BiH i Garmin Srbija,
sam pripremala opremu za trku i planirala da zadatak pejsovanja povjerim nekom
drugom. Međutim, vremenom sam postajala sve zainteresovanija za novo iskustvo
te na kraju odlučila prihvatiti se nove uloge jer dovesti druge do željenog
cilja je mnogo ljepše od obaranja ličnog rekorda. Moju sreću je najbolje
dokumentovao Dragan Ćirić, zvani narednik Zeka u kratkom videu snimljenom neposredno pred početak trke.
Kao pejsmejker
početnik nisam poštovala pravila koja pejsovanje nalaže. I sama bih sebi
objektivno dala, ne baš najlošiju ocjenu, ali recimo, dvojku. S obzirom da sam
poznavala većinu trkača koji su planirali trku završiti u vremenu 2:15, bila
sam im i motivator i vodič kroz stazu najavljujući šta nas čeka, kolika je
uzbrdica ispred nas, gdje su okrepne stanice, slikala ih u trku. To profi
pejsmejker ne radi jer je on tu da hladne glave jednoličnim tempom istrči svoju
trku kao lokomotiva na koju će se vagoni kačiti ukoliko ga mogu pratiti. Sjećajući
se svog „skidanja mraka“ na istoj stazi, bilo mi je važno da „moja ekipa“ ima
podršku i da se na stazi osjećašto ugodnije. U jednom trenutku sam osjetila da
oni mogu i brže od tempa koji smo držali. Sjetila sam se Dejvida Kolića koji je
meni i grupi trkača bio pejsmejker na istoj stazi i doveo nas do cilja više od 3
minuta ranije. Ni to se ne radi ali te oni koji su trčali s tobom vole i pamte
do kraja trkačke karijere jer si im pokazao da mogu bolje nego što su
procjenili. Tako sam i ja ubrzala svoju gupu, tačnije jedan njen dio koji je
stigao minutu ranije dok su ostali pristizali u željenom vremenu.
I Dragan je na cilj
uranio dok nam je pejsmejkerski obraz osvjetlao nevjerovatni Miloš koji je kroz
ciljnu kapiju protrčao tačno u planiranom vremenu, 1:45:00. Što su ti iskustvo
i trkački staž!
Više od trčanja
Dodatna vrijednost mog
ovogodišnjeg polumaratona u Sarajevu je to što je par meni dragih osoba
uspješno završilo svoju prvu trku. Neke od njih sam direktno odvela na prvi trkački
trening, neki su čitali moje tekstove i, kako su mi rekli, odvažili se trkačkim korakom preći 21
km, a neki su odlučili početi trčati nakon što sam im uporno mjesecima ispod balkona
protrčavala ujutro, u podne i naveče. Posebnu radost mi
donose pozdravi, slikanje i lično upoznavanje sa trkačicama i trkačima sa
kojima sam „friend“ u virtuelnom svijetu. A pozdravljali smo se i na stazi, i
na Baščaršiji gdje veliki broj njih voli ići zbog ćevapa, i na Vrelu Bosne gdje ih ja volim odvesti da pobjegnemo od tih istih mljevenomesnatih zalogajčića. Osim
toga, na moju veliku radost, neposredno pred trku je stigao Adidasov sponzorski
paket pun opreme za trčanje pa mi sad sređivanje za trku pada lakše nego za
izlazak. Model Glide Boost trenutno testiram tokom priprema za svoj prvi
maraton. A da bih se spremila za njega, izračunala sam da ću u njima istrčati
cca 550 km. To vam je kao udaljenost od Sarajeva do Ljubljane do koje ću i
otići da istrčim i ta dodatna 42.
Riječ gosta blogera: Dragan Ćirić Zeko
Sarajevski
polumaraton sam trčao prvi
put prošle godine i to je bila ljubav na prvi kilometar. Iako sam i prošle
godine bio pejser (doduše, nezvanično da dokažem drugarici da može da trči
ispod 1:50, jer nije verovala u sebe), shvatio sam da mi konfiguracija staze
vrlo odgovara. Pored toga, uleteti usred trke u Olimpijski stadion, pa spustiti
se kraj reke i trčati Kozjom Ćuprijom gde ti se uzbrdo čini kao nizbrdo je
poseban doživljaj. Kad se to sabralo sa sjajnim društvom sa kojim sam putovao,
znao sam da ću se vratiti i ove godine, a sad znam da će mi ovo biti ona jedna
od obaveznih trka u toku godine.
Ove godine
sam trčao po Sanjinom pozivu u ulozi zvaničnog pejsera na dva sata. Iako
sam se malo pribojavao ove uloge zbog povrede kuka koju sam imao, dobro
odrađeni treninzi pripreme su mi ulili sigurnost da ću moći da dobro odradim
posao, tj. da ću trčati dva sata bez problema kao što je bilo i na Beogradskom
maratonu. Poput Sanje, završio sam trku pre predviđenog vremena. Naime, nisam
imao stalnu grupu koja me je pratila, već su ljudi trčali sa mnom po par
kilometara, a onda bi shvatili da mogu brže pa bi me ostavljali samog, te sam
ja kupio novu grupu ljudi. I tako u krug, a svi veseli i dobro raspoloženi, i u
priči i šegi sam prestajao da obraćam pažnju na pejs na garminu te smo trčali
brže od predviđenog vremena. Drugi razlog su naravno bile devojke na trci. Sve
lepe i brze, u trenutcima kad sam ostajao bez grupe i kad sam mogao da obratim
pažnju na njih, pa kako ne ubrzati za njima i tražiti im broj telefona?
I tako stigoh na cilj nešto ranije.
No, i pored ovog kiksa, moram reći da je pejsovanje na neki način uspešno
završeno, pošto su me na cilju dočekali svi oni koji su trčali sa mnom delove
staze, razmenili kontakte samnom, slikali
se i zahvaljivali. I u tome je, po meni, najveća draž pejsovanja (pošto
na 90% trka na koje odlazim, ja pejsujem nekog), kada vidiš sreću na licu
nekoga kome si pomogao da postigne cilj koji je postavio sebi.
I za kraj ću samo još reći - Sarajevo, vidimo se
na polumaratonu 2015.
