Studijska posjeta Istri: volontiranje na Valamar Trailu

„Ne znam šta bih im rekao da trebaju poboljšati. Jednostavno, savršeno organizovana trka“, tim  riječima mi je „100 milja Istre“ opisao Benjamin Krnić, moj sugrađanin i finišer drugog izdanja ove najznačajnije trail trke u regionu. Njegov komentar se savršeno uklopio u predstavu koju sam do tada stvorila sa strane analizirajući trku iz različitih uglova: i kao trkačica, ali i kao osoba sa debelim iskustvom u odnosima s javnošću. Njihov identitet, imidž i ugled ukazivali su na to da je riječ o jako ozbiljnoj ekipi s jasnom vizijom, velikim planovima i visoko podignutoj ljestvici kada su u pitanju standardi kvaliteta. Moram priznati da sam ih u početku više analizirala iz ovog drugog ugla. Kao polumaratonka, samo sam s divljenjem posmatrala liste finišera, na njima bih tražila svoje zemljake i bila ponosna na njih i ni pomislila nisam da ću ubrzo poželiti i svoje ime na spisku sa narednog izdanja trke. Sazrijevajući, otkrila sam veliku strast prema trčanju u prirodi i danas ono što mi se činilo dalekim, na dohvat je ruke - a to je trčati i organizovati ultre.

Valamar Trail 2014 

Međutim, prije učešća na „100 milja Istre“ željela sam da upoznam organizatore i vidim šta je to presudno u organizaciji njihove trail trke zbog čega se svi učesnici vraćaju kući s puno hvale. Organizator trke, Alen Paliska, mi je na moj iskazani interes o njima, pružio priliku da saznam više o organizaciji volontirajući na njihovom novom projektu, Valamar trailu, trci koju je Sportsko-rekreativni klub „Alba“ iz Labina 04.10.2014. godine po prvi put organizovao u Rabcu. Bila sam presrećna zbog ove ponude, prvenstveno jer će mi trčanje donijeti još jedno novo iskustvo, ovog puta volontersko a i moje znatiželja i strast prema učenju će konačno dobiti svoje pravo zadovoljenje. Osim toga, sâm poziv da učestvujem u organizaciji trail trke i učim od najboljih mi je ukazao na njihovu širinu i otvorenost koja nije karakteristika kojom se može pohvaliti veliki broj pojedinaca, grupa, kolektiva ili organizacija. 

Ako ne trčimo, onda volontiramo na trkama

Do mog dolaska u Istru i volonterskog angažmana urađeno je mnogo posla tako da se priključujem ekipi pred samu trku. Ekipa je uigrana, sve štima. Primamo prijave, izdajemo startne pakete, provjeravamo da li učesnici imaju obaveznu opremu. Sve ide uz osmjeh. A onaj najširi osmjeh, kako ga mi zovemo olimpijski, mi je na licu kad ugledah Gorana Lesjaka, razmjenismo riječi hvale jedno drugome, on meni čestita na entuzijazmu, ja njemu na trkačkim rezultatima i volonterskom angažmanu jer smo oboje tog dana „staff“ a posebno na odluci da u Rabac dođe sa svoje troje djece o kojima će brinuti sam jer je supruga odsutna. Nakon dva uspješna starta u 8 i 9 časova, sjedam u auto sa Alenom, Elvisom Černekom, doktorom, i Dejanom Hrenom, oficijelnim fotografom, nakon čega za nas počinje trka koju učesnici ne vide – trka s vremenom da se sve dostavi na okrepne stanice, da se obiđu kontrolori, volonteri na stazama, ako ništa, bar da se preko radio talasa ili telefonom uspostavi kontakt sa ekipima na terenu kako bi se provjerilo da li je sve u redu. A uvijek nešto krene kako ne treba. Trkači skrenu sa staze ili krenu pogrešnom, profule okrepnu stanicu pa im treba dostaviti okrepu, lokalno stanovništo poskida markaciju koju treba zamijeniti novim zastavicama.

Paliska i domači

Staze koje obilazimo vijugaju obalom i šumom, zemljanim i šljunkovtim putevima kroz prirodu ili afaltom kroz sela i čarobna istarska mjesta poput Labina. Alen je Labinac, dobro poznaje teren i mještane što može biti olakšavajuaća ali i otežavajuća okolnost. Ne vole svi da im pred kućnim vratima po cijeli dan protrčavaju svite čudaka sa štapovima, dokoljenicama i helankama, ruksacima na leđima, kačketima i maramama na glavi. U svoj frci koju kao organizator proživljava, Alen nađe vremena i da stane sa „domačima“, porazgovara s njima i obavijesti ih šta se dešava i koliko će sve da traje. Minuta-dva koliko treba da se dobrosusjedski odnosi uspostave ili održe i idemo dalje. Alen telefonira ili prima pozive. Doktor, na sreću, nema posla, i svo vrijeme je s nama ali Dejana ostavljamo na dijelovim staze na kojima on namješta kameru, znalački hvata magične kadrove kako bi zatim sačekao dolazak takmičara i zabilježio fenomenalne fotografije.

Istarska posla

Veliki broj učesnika Alen lično poznaje tako da ih uz put bodri, razmjenjuju se pozdravi. Na okrepnoj stanici u Labinu pristiže Mirjana Kmačić-Pellizzer, trči bez broja. Alen i Mirjana se poznaju, razgovaraju a onda i mi ostali saznajemo okolnosti zbog kojih Alen još jednom mora iskoordinisati osoblje kako bi se situacija riješila i svi bili zadovoljni. Iako se prijavila za učešće na trci od 73 km, tog jutra nije bila sigurna da će uspjeti završiti trku i stići u smjenu na posao u restoranu koji vodi sa suprugom pa se predomislila i krenula trčati stazu od 53 km bez da je izmjenu iskomunicirala sa organizatorom. (Ja u nevjerici slušam i razmišljam, kakva je to žena koja prije posla istrči 53 km i ode u drugu smjenu! Po povratku kući sam potražila odgovor na to pitanje a vi ga možete pronaći ovdje.) Mirjana je inače humanitarka, avanturistica i čuvena trkačica iz Rovinja koja iza sebe ima završene prestižne trke poput onih u pustinjama Gobi, Atakami, Sahari ili ledenoj pustinji na Antarktiku. U tom trenutku je vodila. Tako je ostalo do kraja. Nakon Alenove intervencije, prebačena je u evidenciju učesnica u trci na 53 km koju je završila kao prvoplasirana.

Multitasking i hendlovanje na trci

Oko četiri sata završavam u ciljnom prostoru bez posebnog volonterskog zadatka. Tu sam da ispratim šta se dešava po dolasku trkača, upoznam se sa sistemom evidentiranja prolaznog vremena i plasmana. Da pozdravim drage ljude koje znam i upoznam nove. Pred ceremoniju proglašenja pobjednika pojavljuje se Alen i preuzima mikrofon kako bi vodio program do kraja a ja ne mogu da se ne pitam kako ovaj multitalentovani Istrijanac, kralj multitaskinga uspjeva držati sve konce u svojim rukama i svo vrijeme imati u glavi cjelokupnu sliku svega što se dešava na terenu. Pri tome, riječ je o osobi koja je prije svega vrlo spontana i jednostavna. I samokritična jer na moje pohvale za organizaciju i komentare koje sam mu prenijela a koje su drugi dali o trci, Alen kaže da sve uvijek može bolje. 

Nažalost, ovoga puta nisam trčala u Istri. Stranu trke koju sam propustila je bolje vidio Zoran Đukić koji je gost bloger i koji će na sam događaj dati osvrt iz svog ugla.  

Uhvati sunce, iskoristi jesen

Kako početi? Neretko pitanje svakog (puto)pisca! Sarkastični jezici bi rekli: “Pa od početka! “Blago onom ko zna gde mu je početak! (I teško onom ko zna gde mu je kraj). Kada pišem o nekoj posebnoj trci uvek se pitam kada i kako sam počeo trčati i zašto još uvek trčim. Tako je i sada dok pokušavam da prenesem utiske sa jedne nedavno održane trke. Ali jesenje trke sustižu jednu drugu, utisci se mešaju, preklapaju i na kraju spajaju. Najradije bih pisao o svim trkama koje sam trčao u poslednjih mesec dana i više, ali to se ne bi uklopilo u Sanjin koncept, jer sam obećao da ćemo zajedno kroz jedan post sumirati utiske sa  Valamar traila.

Taj vikend nisam ni planirao bilo kakvu trku jer sam bio poslovno zauzet. A kao svaki vikend u septembru i oktobru, trka je bilo na sve strane. Nekoliko dana pre tog vikenda sam saznao da su moje poslovne obaveze pomerene ranije. Odlično, vikend je slobodan. Ali to sada vuče druge probleme i dilemu koju trku izabrati. Da li Trku preživljavanja na nepoznatoj lokaciji u divljini Srbije ili trail trku u Rabcu. Ovo je bio uži izbor od još nekoliko opcija. Iako sam pre nepunih mesec dana trčao u Istri, sad već moju omiljenu trku, Paranzana Magic Wine Run, ipak sam se na kraju odlučio za Rabac. Valjalo je iskoristi to oktobarsko sunce maksimalno, a gde drugo nego na istarskim plažama i brdima.

"Krenuo sam na put, put je bio dug.

Kasno sam shvatio da je taj put-krug!"

Tin Ujević

E tako možemo ukratko opisati početak našeg puta ka Istri, a to sve zbog toga što ja živim u iluziji da između nas ne postoje granice. Ipak u realnom svetu itekako postoje i za njih su nam potrebni pasoši (šta sve neće da izmisle, ccc…). Ako zaboraviš da ga poneseš, kao što sam ja zaboravio ponijeti svoj, put će postati krug. I tako sa dva izgubljena sata, Ana, Nikola i ja, prelazimo granice. Sanja nas čeka na poznatom mestu ukrštanja sarajevskih i beogradskih puteva, Slavonskom Brodu. U Rabac stižemo u večernjim satima, taman na vreme da podignemo brojeve. To veče smo proveli u apartmanu spremajući se za jutarnju trku. Nakon prespavane noći, budimo se u prelepom sunčanom majskom, pardon, oktobarskom danu. Sunce, pogled na more i miris svežeg morskog vazduha obećavaju divan dan i trku.

Start naše trke (od 13 i 21 km) je u 9 časova, dok su trkači na dužim distancama (53 i 73 km) krenuli sat ranije. Ana i Nikola su se opredelili za kraću stazu od 13 km, Sanja volontira na organizaciji trke, a ja sam na stazi dugoj 21km. Prvih 7 km se staze poklapaju, pa ja odlučujem da trčim uz Anu i Nikolu.

Prvi deo staze ide uz more, tako da imam dovoljno materijala za fotografisanje. Nakon mora, staza naglo ide uz brdo ka starom delu Labina. Uz sepertine, lagano poskakujem sa kamena na kamen i hvatam kakav-takav tempo, ali i dalje sa foto-pauzama.

A i kako bi drugačije, ionako sam na ovu trku došao da se zabavim i uživam u čarima Istre. Nakon sedam kilometra, u samom jezgru starog grada u Labinu, staze se razdvajaju.Tu je trebalo da bude i okrepa, ali je ja nisam ni video, rekli su mi posle da je bila malo uvučena.

Ali nema veze, nije mi ni bila potrebna, imao sam još vode, a sledeća okrepa bi trebala biti na 13. km. Do okrepe trčim malo jačim tempom, ali dovoljno sporim da me ne odvuče od istraživanja okoline.

Dolazim na okrepu bez kapi vode u boci i tamo me dočekuje pravo iznenađenje - nema vode! “Kako, bre, nema vode?” Momak koji je tu nema odgovor na moje pitanje i nudi mi svoj sok od jabuke i kaže mi da voda treba stići svakog minuta. Otpijam malo soka i odlučujem da sačekam vodu, a i šta bih drugo. Voda dolazi posle 10 minuta, ja pomalo razočaran, ne zbog gubitka nekog plasmana već zbog toga što sam se čekajući ohladio. Nastavljam trku, razočarenje me polako napušta. Počinje uspon, tu već prestižem sve one koji su me pretekli na okrepi. Izlazim na vrh brda, vidim more na horizontu, momentalno zaboravljam problem sa vodom i trčim ka moru. Uz put berem žalfiju, propuštam je kroz prste kako bih pojačao njen miris. Uz pogled na more i miris žalfije, trka dobija novu dimenziju.

Pazim na svaki korak jer je teren pun kamenja i svaka greška mogla bi da me košta završetka trke. Staza počinje da se spusta ka moru, inercija me ubrzava, ali i dalje pazim na svaki korak. Lagano stižem pred cilj, ispred mene finišira trkačica koju voditelj najavljuje kao drugoplasiranu. Ja za njom tiho ulazim i tražim svoje prijatelje kako bi što pre otišli na krioterapiju u morskoj vodi.

Nakon odmora na plaži, imali smo vremena da obiđemo Pulu. Nedelja je predviđena za povratak kući ali preko Opatije. Sve u svemu, odlična trka i kvalitetno ispunjen vikend.

Na kraju mogu dodati, da nije važno kako početi, jednostavno počnite. Počnite pisati, trčati… Ne tražite izgovore, već potražite motivaciju oko sebe. Sipajte šolju čaja, dobrog vina ili bilo šta što vas opušta i počnite. Počnite pisati, inspiracija će doći, počnite trčati kondicija će vas sustići, počnite da volite naćiće se neko kome će to trebati.

Ovdje možete pogledati fotografije sa Valamar Traila 2014.