trčim jer štrčim: Gost bloger: Moja Akonkagva

Aleksandar Damnjanović

Šatorsko platno je ludački lupalo na vetru koji je sa zapada donosio vlagu sa beskrajnog Pacifika. Grizao je naše obraze dok smo čekali na znak za pokret. Odužilo se već previše. Prošla je čitava večnost od kad smo napustili udobnost toplih vreća, stavili već spremne rančeve na leđa i pogleda uprtih u mrkli mrak čekali. Raše[1] još nema. Baš je našao kad će da se uspava, Berlina[2] je pravo mesto za malo dužu dremku dok te drugari čekaju na vetrometini i debelom minusu. Cupkam u mestu da zagrejem već hladne nožne prste ali sa malo uspeha. Utom Šuki[3] izranja iz mraka:

“Fren[4] je jako loše, Raša je kod nje. “

Konačno se pojavljuje Raša. Po gesikulaciji nam je svima jasno da naša drugarica nema dozvolu planine da bar pokuša. Iscrpljenost, slabost, jak kašalj, simptomi koji govore da je visinska bolest polako obuzima. Ono još malo snage iskoristiće da se spusti čim svane do Nida[5] i kasnije niže ka Plazi[6]. Nemamo vremena ni da razmišljamo da li je to loš znak. Svak sa svojim demonima, u mantri sopstvenog disanja krećemo na dugo isčekivano poslednje poglavlje odiseje za koju se već dugo pripremamo. Još 1000 vertikalnih metara nas deli od ostvarenja sna i cilja naših treninga. Cerro Aconcagua. Najviši vrh Anda, naviši vrh južno od Ekvatora i zapadno od Grinviča. Najviši vrh van Azijskog kontineta. Everest za svakoga – kako mnogi opisuju ovaj vrh. Tako blizu a tako daleko.

„Idemo.“

Jedva čujemo Rašu od vetra ali svi kao jedan formiramo već ustaljenu kolonu, uigranu u prethodnih petnaestak dana. Vlada[7] i Šuki su iza mene, ispred još devet čeonih lampi probija se kroz vertikalnu kamenu pustoš pred nama. Na čelu gazi Raša, po njemu već dobro poznatoj stazi ka vrhu, kojem se vraća po treći put.

Još od kada sam krajem devedesetih godina prošlog veka prvi put dograbio roman “Oluja na Akonkagvi” Tibora Sekelja[8], znao sam da ću jednom morati da odem tamo. Svaki put kada bismo otišli u Zrenjanin obožavao sam da preturam po ogromnoj bibloiteci u dnevnoj sobi a posebno po delu koji je obilovao knjigama o planinarenju, ekspedicijama, putovanjima i raznoraznim istraživanjima. Jedna od tih knjiga koje sam progutao u dahu je i Oluja, knjiga koja vas obuzme do te mere da ne možete da prestanete da je čitate dok ne stignete do poslednje strane, a onda poželite da počnete ispočetka ponovo. Prvi put sam je pročitao za jedno poslepodne, bez ručka i večere, bez dizanja glave, izvaljen u sobi sa crvenim stalažama, putovao sam sa Tiborom kroz Argentinu, sa mulerosima obilazio glečere Horkonesa, drhtao od zime zajedno sa njegovim drugarima. Par crno belih fotografija u knjizi samo je dopunjavalo film koji mi se već odmotavao pred očima. Autobiografski film o želji i strasti malog čoveka i o surovoj i prelepoj, grandioznoj prirodi. Znao sam već tada sigurno, da ću jednog dana gaziti po plećima tog divnog gorostasa Anda. Ipak, prolazile su godine i Oluju sam čitao još nekoliko puta, sada već i svojim klincima ali mi porodične i poslovne obaveze nisu dozvoljavale ni da pomislim o jednoj takvoj pustolovini. Nakupilo se planinarskog iskustva, noći provedenih po šatorima i domovima, kilometara u gojzericama, nakapalo je znoja sa čela ali nikako da se ukaže makar tračak ideje o odlasku na put sa one strane Zemljine kugle. Sve do leta 2011.

Jaćima[9] sam upoznao u jesen te godine. Sedeli smo u “Maloj fabrici ukusa”[10] i pričali o detaljima ekspedicije koju organizuje Extreem Summit Team u februaru naredne godine. Mendoza, Penitentes, Plaza, oprema, ishrana, hidratacija, ekipa sa celog Balkana. Teme su se same ređale. Preko noći sam odlučio da im se priključim. Narednih par meseci je proteklo u pripremama. Jutarnja trčanja ili bicikl. Košutnjak i Ada su me se nagledali tih dana. Nekoliko puta sam pešačio do Avale i nazad. Rano ujutro bi spakovao mali ranac koji je sem mešine sa vodom i par bonžita imao još samo paket kisele vode koji sam pokupio u špajzu. Desetak kila za treking od tridesetak kilometara. Preko Avale, pored tornja, dole do Čarapićevog bresta na teleću čorbicu i brzo nazad. Ono malo svetskih gradova koje sam posetio i upoznao teško da mogu da se porede sa Beogradom po mogućnostima za raznorazne outdoor aktivnosti. Dve reke, Avala i Kosmaj, Ada, Košutnjak i još nekoliko uređenih šuma nisu samo lokacije gde možete da provedete ugodno popodne već ozbiljna vežbališta i trening poligoni gde je moguće pripremiti i telo i duh na najteže napore, ravne onima sa uspona na najviše vrhove sveta. Nažalost, sem piknik izletnika i roštiljdžija malo je aktivnih ljudi tamo. Tek poneki bicilkista, trkač ili šetač a i oni najčešće u dugim letnjim danima. Na Adi, gde sam najčeće trenirao u rana zimska jutra, nije bilo žive duše do čuvenog maratonca Drage Kneževića, koji je uporno i lagano vrteo svoje krugove.

Par slobodnih vikenda sam iskoristio da, zajedno sa Rašom i Vladom, koje sam upoznao u međuvremenu, i drugarima iz Radničkog skoknem do Rtanja. Velika visinska razlika relativno niskog piramidalnog vrha je odličan poligon za tabananje uzbrdo. Jaćim je insistirao da odradimo “over and out” kako smo mi u šali nazvali dvostruki izlazak na Rtanj u danu: prvo sa severa, da bi se spustili na južnu stranu i vratili se istim putem nazad. Beše to dug, dug dan u kome su mi društvo pravili Vlada i dva opasna Pobedaša: Soko i Bobiša[11]. Soko, sem što kupih od njega tehničke alpinističke cipele (koje znaju put i same idu, kako ih je sad već bivši vlasnik reklamirao i u kojima je dve godine ranije popeo upravo Akonkagvu) beše i dobar izvor informacija o onome šta naš čeka u Južnoj Americi i u visinama Anda. Veran saputnik mi beše i onaj paket kisele koji me verno pratio tih par meseci. Sjajan sportski rekvizit i zbog toga što ga, nakon dugog dana tegljenja, kad mu težina zadupla, nije za baciti jer uvek imate utisak da nosite neku vrednost sa sobom. A i ne znam kako bi Saški objasnio gde je ona voda koju uzesmo u prodavnici prošle nedelje. Dovoljni su bili čudni pogledi i odmahivanje glavom prilikom samog pakovanja ranca pred sutrašnju akciju.

Poslednji ozbiljan trening imali smo na Rili, 5 nedelja pred polazak. Vladi i meni pridružila se ekipa iz Lazarevca, Raša i Deki, obojica već andisti. Dug put do Boroveca, gde nas je čekao Jaćim, iskoristili smo da se dobro upoznamo i popunimo sve nepoznanice vezane za predsojeći put. Krenuli smo iz Beograda u kasno popodne, na kraju radnog dana, pa je potpuno razumljiva bila odluka da ipak prenoćimo u Dimitrovgradu i put nastavimo sutradan rano ujutro, ne bi li stigli u Borovec na prvu gondolu. Roadhouse blues vrsta kamiondžijske kafane pored puta je najbliži opis našeg smeštaja na samoj granici sa Bugarskom. Ipak smo za male novce imali sasvim pristojan smeštaj po planinarskim normama. Posle kraćeg čekanja na granici sa EU (uvek mi je nekako EU bila sa druge strane, na zapadu, ali ajd) i vožnje po Bugarskim solidnim putevima i eto nas te se srdačno pozdravljamo sa Jaćimom u Borovecu. Ne zadržavamo se previše da bi stigli do Hiže Musala za dana. Ostavljamo Jaćima i krećemo na dvadesetak minuta udobne vožnje, sa divnim pogledom na osunčanu dolinu u koju se ušuškao ovaj skijaški centar. Slede četiri dobra sata prćenja devičanske staze, nekada do pojasa dubokog mladog pršića i hvata nas mrak pred samim domom. Škripa snega pod gojzericama samo nam potvrđuje ono što nam govore utrnuli obrazi i prsti. Debeo je minus ali se radujemo udobnosti doma i dobro poznatoj toploj čorbi od boba. Malo me buni sto nema ni tračka svetla iz doma koji bi trebalo da je tu pred nama ali konačno shvatam zašto je Jaćim insistirao da ponesemo šatore. Božić je po Gregorijanskom kalendaru a braća Bugari ne odmiču mnogo za nama po pitanju neradnih dana. Dom ne radi i već širimo šatore u zavetrini. Nema vremena za kukanje, valja natopiti vode za sutrašnji uspon. Moj cimer Vlada koji je vozio sve vreme od Beograda kao da ne zna gde je levo. Zezamo se da ga je već odvalio visinjak na 2400 metara nadmorske visine ali umor polako uzima danak i polako se gasimo. Uspevamo da se dovoljno brzo popakujemo u tople vreće i već topim sneg da konačno posrčemo tu toplu čorbu. Grejemo se iznutra svakom novom kašikom tople instant supe i brzo zaboravljamo na napor dana iza nas. Kreće šala, fore i fazoni koje mogu samo da izrode planinski vukovi i duge noći planinske. Pričamo o svemu i svačemu, žagor dopire i iz komšijskog šatora. Zvezde su već zasule krsitalno crno nebo nad nama. Skoro minus dvadeset.

“Jesi li ti nekad bivakovao u planini” - pitam Vladu.

“Ma jok” – prekide me odsečan odgovor.

“Pa dobro jesi leti, možda ne zimi, al’ leti sigurno jesi” – pokušavam da mu iznudim priznanje, bar neko iskustvo iz planine.

“Ma jok” – kaže Vlada i tone u san pravednika.

I mene pobeđuje san uz misli o tome šta nas čeka s one strane Atlantika. Ne borim se previše, Vladino ujednačeno disanje mi nije valjan sagovornik ionako. A sutra nas čeka novi dan, novi napori i nove nagrade. I čeka nas Akonkagva.

Polako se rumeni nebo preko južnog grebena Akonkagve. U zavetrini Independencije[12] nameštamo dereze. Svaki pokret je usporen i zahteva nekoliko udaha reskog razređenog vazduha. Popio sam šolju još uvek vrlo toplog čaja iz termosa i pojeo tri zrna nekog južnoameričkog kikirikija ili nešto slično njemu. Valja krenuti. Nad nama je greben preko koga ulazimo u traverzu[13] koja vodi do pod sam vrh. Koliko je samo beskonačno dugačka ta naizgled ravna staza koja preči gotovo čitavu zapadnu stranu planine pri samom njenom vrhu. Vetar je uporno brisao sa desne strane da me je skoro obarao na padinu. Oteglo se a staza je sve strmija i strmija. Posle nekoliko godina samoće dovlačim se do pod stenu, gde odmaraju drugari koje sam pratio ispred sebe. Potpuno je svanulo. Šuki je već strčao niz planinu. Hrabri nas da je vrh blizu i da smo već uspeli. Nisam stigao ni da ga pitam kako je gore. Posle desetak minuta pauze krećemo dalje usporenim koracima. Doktor[14] ostaje ležeći na leđima potpuno istrošen. Tu je za njega kraj uspona ali ne i ekspedicije. Valja mu se vratiti u sigurnost šatora koji je nekoliko sati hoda ispod.

Sećam se Rašinih reči da je do Kanalete[15] pola a odatle druga polovina uspona. Sam prevod sa španskog daje opis ovog dela upona – oluk. I to onaj vertikalni deo oluka. Verujem da mogu do gore. Bodrim se sada već naglas. Vetar raspršuje moje reči pa drugari i ne primećuju da pričam sam sa sobom.

U prvih desetak metara je vrlo strm uspon i staza se pripija uz samu stenu nižeg južnog vrha. Sa desne strane nas nadvisuje krušljiva stena prepuna oblutaka iz nekog praistorijskog okeana. Povremeno se primam i za njih. Noge su teške kao od olova. Borim se za udah, pa za sledeći, pa za sledeći. Koraci se ređaju jedan za drugim u beskrajnu nisku. Kanaleta se lagano ispravlja i zavija ulevo. Oblaci proleću kroz mene dajući prikaz vetra koji neumoljivo šiba. Jedan za drugim drugovi se vraćaju sa vrha i bodre me da istrajem. Ledenice sa brkova i nosa mi daju naznaku koliko je hladno. Ali više ne osećam hladnoću. Preispitujem se da li mi je dobro ili samo tripujem omamljen nedostatkom kiseonika u mozgu. Pričam sam sa sobom tu tik ispod grebena koji spaja dva vrha Akonkagve. I ne razmišljam o vertikalnom ambisu tu preko grebena par metara od mene, koji se obrušava na jug sve do Plaze Francije[16], dve hiljade metara niže. Osvrćem se i pogledom tražim Vladu ispod mene. Cimer je tu petnaestak metara niže, lagano sakuplja jedan po jedan metar i ne odustaje. Iza njega južni vrh u visini na kojoj i sam stojim. Osmeh mi krivi ispucale usne. Još pedesetak metara znači. Vršni greben, južni vrh u pozadini, Vlada koji izlazi zamnom, Raša koji maše sa samog vrha tu iznad nas, sve mi to daje snagu i poslednje metre gotovo da prelećem. I eto me na vrhu.

Ne znam ni sam šta sam očekivao ali nemam nikakav doživljaj tu na vrhu. Kratko se pozdravljam sa Vladom, slikamo se i nakon desetak minuta napuštam to parče kamena koje sam toliko dugo sanjao.

Ne osećam nikakvu euforiju, ni sreću ni tugu. Odlazim bez poslednjeg pogleda preko ramena. Lako. Znam šta sam uložio da bi tih desetak minuta stajao na tom mestu. I vraćam se žurno da to nadoknadim. Prazan i bezosećajan.

Ogroman talas emocija će me preplaviti sutradan dok se budemo spuštali ka Nidu, pomažući teško obolelom drugu da se spusti. Emocije su navirale iznova i iznova, na svaku pomisao na Sašku, Niku, Tonija i Andreja. Porodicu, moju najveću planinu. Kasnije, na Plazi kroz grcaje progovorih nekolike reči za tih šezdesetak dolara koliko platih deset minuta plakanja kroz satelitski telefon. I ne sećam se da li sam im uopšte rekao ono što sam imao da im kažem. Ipak siguran sam da im je bilo jasno.

Da li čovek mora da ode na kraj sveta da shvati šta mu je najvažnije u životu? Da shvati da su te daleke planine samo mrvice naspram ogromnih hridina koje imamo odmah pored sebe.

Moja Akonkagva spava tu pored mene.

[1] Aleksandar Rašić Raša – član Extreme Summit Team i vođa završnog uspona i ekspedicije Aconcagua 2012. Izlazio na Aconcagvu i himalajske vrhove preko 8000m

[2] Drugi visinski kamp na via normalne tj. odnosno severozapadnom grebenu Akonkagve, nešto ispod 6000mnv

[3] Aleksandar Milenković Šuki – srpski olimpijac u biciklizmu, skijaškom trčanju i biatlonu, član ekspedicije.

[4] Francoise Thibault Fren – avanturistkinja i planinarka iz Vankuvera, član ekspedicije.

[5] Nido de Condores – na španskom Kondorovo gnezdo - prvi visinski kamp na Via normale na 5400mnv

[6] Plaza de Mulas – na španskom Trg mula – bazni logor za uspon na Akonkagvu sa zapadne i severozapadne strane

[7] Vladimir Šarac – planinar i moj cimer sa priprema sa Musale za ovu ekspediciju.

[8] Tibor Sekelj – jugoslovenski putopisac i avanturista koji je tokom četrdesetih godina prošlog veka popeo Akonkagvu. O tom svom usponu napisao je knjigu “Oluja na Akonkagvi”

[9] Dragan Jaćimović, alpinista i poljoprivrednik, osnivač Extreem Summit Team-a, organizator i vođa ekspedicija na najviše planine sveta.

[10] Restoran u Beogradu

[11] Drugari planinari iz PD Pobeda, Zoran Kovljenić Soko i Bobiša Marinović

[12] Alpinističko sklonište na 6350mnv u jako lošem stanju, može poslužiti za nužan zaklon.

[13] Deo uspona koji naizgled gotovo ravno preči od prevoja iznad Independencije - Portezuelo del Viento (ima neke veze sa vetrom što na licu mesta svakako osetite) pa sve do Canalete

[14] Georgi Petkov, učesnik ekspedicije iz Gevgelije, Makedonija.

[15] 35-40 stepeni strm širok kuloar koji predstavlja poslednji izazov pred izlazak na vrh.

[16] Bazni logor za uspone sa južne strane planine.