Poznajem trkača koji mamuran istrči polumaraton za 1:17 pri čemu se bar dva puta tokom trke dobro ispovraća. Nisam sigurna da iko zna koliki mu je lični rekord u trijeznom stanju, niti da je ikad takav došao na trku.
Dobra sam s trkačem koji je poslije samo tri treninga istrčao polumaraton za 1:43. Prije toga se nikad nije bavio sportom.
I dalje mislim da polumaraton može istrčati svako ali ne baviti se sportom i istrčati 21 km za 1:43 u 40. godini života bez da sutra hodaš k`o šestar je rezultat koji pokazuje odličan potencijal. Ujedno, ovaj momak baca rukavicu u lice cijeloj industriji koja je od tako jednostavnog sporta kao što je trčanje proizvela trend, želju i konzumente kojima će za razliku od njega trebati podrška, trebaće im škola, klub, trener, ekipa za trčanje, trebaće im najnoviji sat za trčanje, boca za trčanje, bar dva para patika, kompresiona oprema, jakne koje ne propuštaju a isparavaju, čarape s ojačanim prstima, gaće za trčanje, specijalna dijeta, joga poslije treninga, meditatacija, mp3, play lista, specijalistički nalaz!
Znam djevojku koja tokom trke na sto milja ispuši bar pola kutije cigareta. Bilo bi zanimljivo vidjeti njenu fotku veče prije starta s trkačkm opremom složenom na krevet, paklicom cigareta i upaljačem.
Ne očekujete baš da neko
sred trke stane i zapali cigaretu a kamo li da na nekoj ultri ispuši pola pakle, međutim i među aktivnim trkačima često nalazite rekreativne ili aktivne pušače
koji se svoje strasti ne odriču i kojima ta navika koliko god loša bila zapravo
ne smeta. Čak na trkama postižu sjajne rezultate. Lično, smatram da je za naše
društvo opasnije to što većinu vremena provodimo u sjedenju, na poslu, školi
ili u slobodno vrijeme i da je to pogubnije i štetnije za cjelokupnu populaciju.
Upravo zbog toga nam trebaju ozbiljni propisi, dosledne politike, mehanizmi i
planovi za njihovo sprovođenje, kampanje koje promovišu aktivan život, škole
koje stvaraju aktivne pojedince među kojima će onda svakako biti manje pušača.
I da, kao što kod nas u BiH na cigaretama imamo upozorenje na jezicima svih
konstitutivnih naroda, svugdje trojezično piše:
Sjedenje ubija!
Сједење убија!
Sjedenje ubija!
Poznajem momka koji je 84 km istrčao za 20 sati bez ikakvih ozbiljnih priprema i treninga. Lažem, zapravo je imao jedan trening dužine... na 9 km.
Postoje avanturisti koji su spremni upustiti se u nešto o čemu ne znaju mnogo iako su o tome već knjige napisane. Niti su se pripremali dovoljno, iako svi znaju da za tu ludost trebaju mjeseci treninga. Niti imaju adekvatnu opremu, iako su svi drugi u svoju uložili i po više stotina maraka ili eura! E sad, tu mora da postoji sklop više faktora koji jednog apsolutnog početnika, živog i zdravog dovedu do ciljne kapije nakon 84 km i 3000 m uspona:
MORA imati gene da je
nepoderiv/a!
MORA biti fokusiran/a na
svoj cilj!
MORA znati šta ga/ju
pokreće!
MORA imati srce ko kuću!
MORA biti malo lud/a!
Iako se sve nabrojano očekuje od svakog ultra maratonca, kod ovakvih koji kao početnici preskoče inicijaciju i neke uobičajne stepenice, sve ovo vjerovatno postoji trostruko intenzivnije!
Pričali su mi za jednog radnika iz šumarstva što je svakog dana, u povratku s posla, iz autobusa izlazio stanicu ranije kako bi do kuće trčao. Nikad nije učestvovao na trkama ali je bio brži od busa koji je radnike razvozio kućama.
Poznajem trkačicu koja spava 4-5 časova i koja je u stanju da istrči 80 km nakon što odmori samo 2 sata.
Postoje tzv. „brzi spavači“. Možda oni nisu i brzi trkači ali u organizmu ovih osoba su satovi podešeni malo drugačije. Najvjerovatnije se radi o mutaciji jednog gena na osnovu koje je ovim osobama dovoljno 4-5 sati sna da bi funkcionisali normalno. A normalno u njihovom slučaju znači da su jaaaako energečni tokom dana i da nikad nisu letargični. Kao i u svemu, količina sna je jako individualna stvar pa je treba prilagoditi sebi.
Fotografije preuzete sa:
Nema komentara:
Objavi komentar