U Sarajevu je 28.05.2016.
godine po šesti put održana vertikalna trka Avaz Tower Running na kojoj se uz 780
stepenica najviše zgrade na Balkanu takmičilo
350 trkača i trkačica. I ja među njima!
Kao i mnogo puta do sada,
na trku sam se prijavila bez da znam o kakvoj organizaciji se radi, da li se
startuje individualno ili je start masovni, koliko je jaka konkurencija koja
dolazi! Na Facebooku mi je iskočila informacija o trci, meni je srce zaigralo i
to je bilo dovoljno da stisnem dugme “going” a potom se i zvanično prijavim. Od
drugih sam čula da se radi o masovnom startu, da se igra prljavo, a od
onih koji su učestvovali ranijih godina sam dobila par korisnih savjeta pred
sami start trke. Znala sam da moj adut nije start već 20. sprat do kojeg sam
procjenila da bih mogla izgraditi dobru poziciju.
Nakon zajedničkog starta ispred
Avazovog tornja, uslijedilo je utrčavanje u zgradu i trk stepenicama na kojima
je trebalo prestizati mlađariju koja je eksplozivno startovala i naprivala
gužvu već na samom početku. „Oprostitite“, „izvinite“ ovdje ne pali. Ni
napomene i povici da se sklone: „desno, desno, prolaz“. Tu sam izgubila dosta
vremena ali kad sam uhvatila ritam, prestigla sam sve što je bilo ispred mene
osim prve dvije i do avazovog vidikovca
na 35. spratu stigla treća. Moram reći da su prve dvije dame profesionalne
atletičarke i da je „gospođa zadužena za trčanje“ koja je stigla treća, prezadovoljna
ličnim plasmanom.
Po kategorijama, najbolje
plasirani učesnici su:
- Belmin Mrkanović, 4:18
- Osman Junuzović, 4:19
- Sanel Đuliman
- Vladana Gavranović, 5:25
- Adela Čomor, 5:48
- Sanja Kavaz, 6:17.
Ovo je trka drugačija od svih na kojima sam
bila. Traje svega par minuta i otkida kao da istrčiš cenera van zone komfora. Ja
sam na Avazovu vertikalnu trku doslovno skoknula s adidasove promocije na kojoj
sam bila gost-promoter uz obrazloženje da moram nešto nabrzinu da obavim i da se brzo vraćam. To
je trka na kojoj se ne stigneš oznojiti i koju završiš sve s frizurom na glavi
i šminkom na licu. A ako se dobro plasiraš, i sa vrijednim novčanim nagradama u
džepu, odnosno na računu Sparkasse banke koja je ove godine bila pokrovitelj i prvoplasirane nagradila s 1000, drugoplasirane s 500 i trećeplasirane s 200 KM! Pohvala
organizatoru i topla preporuka da se oprobate na ovoj trci naredne godine ili
na sličnim trkama negdje drugo. (foto: Avaz i Almir Sokolović)
Ja i stepenice
Stepenice obožavam! Pred
svoju prvu stomiljericu sam ih na cestovnim treninzima redovno ubacivala,
nekada i po 1000 komada tokom treninga od 20, 30 ili 50 km. Umjesto teretane i
vježbi snage, radije sam birala stepenice u parku i tokom hladnih zimskih
večeri vrtila krugove uz strme skaline na kojima se puls zakucava u crveno i
koje su me fantastično spremile za dobre plasmane na vertikalnim trkama u Kotoru i Trebinju!
Radim u zgradi
koja ima četiri sprata. Ulaz je faktički
na prvom spratu odakle iz hola široke stepenice i dva lifta vode dva sprata u visinu.
Ja sam na drugom i ne moram napominjati da nikad ne idem liftom. Jako su mi čudne
kolege i koleginice koji lift čekaju čak i za jedan sprat, nebitno da li idu
gore ili dolje. Na stepenice sam se navikla još dok sam prije par godina radila
u zgradi sa 6 spratova i uskim liftom u kojem se nisam htjela gurati pa sam
radije išla stepeništem. Nije bilo baš lako u početku, ali sam vrlo brzo primjetila
da se do kancelarije koja je bila na petom spratu sve lakše penjem. Dolazak na
posao i povratak s pauze su bile minimalno dva kompleta koja su postali
rutina i jedna od aktivnosti kojima sam pokušavala kompenzovati vrijeme
provedeno u sjedenju.
Meni najdrža lokacija (foto ispod) na kojoj sam trenirala na stepenicama nalazi se u jednom nacionalnom parku u BiH. Znate li
gdje?
Nema komentara:
Objavi komentar