Durmitor SkyRace: vaše je samo da (nas) guslate

Bobotov kuk, 2523 mnv, dan nakon trke

Proteklog vikenda na Durmitoru je održano 4. kolo Skyrunning lige Srbije i Crne Gore za 2022. godinu. Trka je organizovana na stazi dugoj 37 km s cca 3400 kumulativnog uspona na izuzetno teškom i tehnički zahtijevnom terenu. Od ukupno 121 učesnika koliko je startovalo s Crnog jezera na Žabljaku (100 muškaraca, 21 žena), samo 41 je stiglo u cilj koji je bio u Nadgori, od čega 7 žena – približno 33% jednih i drugih.
Prvo moram da čestitam svim učesnicima koji su se okitili finišerskim medaljama. Za ovaj podvig je trebalo mnogo specifičnog treninga, snage, izdržljivosti, volje, dobrih živaca i još štošta o čemu ću pisati kasnije. Voljela bih i da Marku Nikoliću, organizatoru i direktoru trke, takođe mogu da čestitam na organizaciji ali to ovog puta nije slučaj. Da je organizovao evropsko ili svjetsko prvenstvo u skyrunningu pa osmislio ovakvu stazu za trku na kojoj će učestvovati najopakiji skyrunneri današnjice razumjela bih ali za državnu ligu koja pored toga što treba da proizvede vrhnske domaće trkače treba i da promoviše skyrunning, privuče nove učesnike iz Srbije i regiona, pokaže najljepše što Durmitor ima, napravi trku zbog koje ćemo se svi rado vraćati mislim da nije ispunio zadatak. Ovo je profil trke koji je kreiran kao izazov za jako mali broj trkača a da bi se onom većem broju učesnika od kojih Liga živi poručilo da nisu dorasli ovom sportu. Veliko hvala volonterima koji su bili sjajni, susretljivi, požrtvovani i na visini zadatka.   

Durmitor SkyRace 2022

O limitima i stazi

Organzator je unaprijed odredio vremenske limite koji su veliku većinu koja nije stigla do cilja zaustavili na prvoj okrepnoj stanici na 16. km, na Šarbanu. Do naredne okrepne stanice koja je umjesto na najavljenom 28. bila na 31. km, stiglo je svega 55 učesnika. Dakle, najveći broj učesnika je otpao na prvom dijelu koji je bio tehnički najzahtjevniji, bez vode i okrepa na temperaturi koja se tog dana pela na 35 stepena. Zbog staze koja je na prvom dijelu obilazila oko Velikog međeda pa pela na Minin bogaz (2387 mnv) prije prve okrepe uspostavljene su dvije kontrolne tačke kako učesnici ne bi kratili stazu. Na njima su bili volonteri i pripadnici Gorske službe spašavanja Crne Gore koji su evidentirali prolaske, bodrili učesnike, nerijetko ukazivali pomoć jer bilo je onih koji nakon Mininog bogaza nisu mogli ni naprijed, ni nazad. Ne smijem ni da pomislim šta bi se desilo da je na tom terenu nekom trebala hitna evakuacija. Između dvije okrepne stanice, treća kontrolna je bila na Prutašu (2393 mnv). One koji su nastavili trku nakon ove kontrole, čekao je spust do Škrčkog jezera a zatim uspon na Planinicu (2330 mnv) za koji su mi finišeri, iskusni trkači, rekli da nikad ništa strmije nisu peli. Da vam bude jasnije o kakvom terenu je riječ, učesnik koji je u cilj stigao peti, kilometar staze uz Planinicu je išao sat vremena. Posljednji uspon dug 1,6km ima 650m elevacije i nagib od 42%.

DNF – ilti dama nije finiširala

Ja sam u ovoj velikoj grupi koji su učešće trke završili na prvoj okrepnoj stanici, odnosno na 16. km. Već ranije na stazi sam izgubila motiv i želju da jurim limit jer to nije imalo nikakvog smisla. Prva tri kilometra staze su bili čisto uživanje. S Crnog jezera (1416 mnv) smo se peli lijepim uhodanim stazama nakon čega prelazimo na kamenjar, krš, sipar, brutalne uspone i silaske kojima nema kraja. Sve vrijeme smo u zatvorenom kotlu, na tehnički izuzetno zahtjevnom terenu gdje svaki pogrešan korak može biti fatalan, koji zahtjeva maksimalnu koncentraciju i na kom i nema baš nekih vizura za divljenje. To ne bi bio problem da nas je čekala jedna takva sekcija duga recimo 5km jer svi volimo izazove i da se pomučimo ali 10-ak kilometara takvog sadizma je trganje na koje ja jednostavno nisam bila spremna.

Zašto brutalno lijepo kad može brutalno teško?

Durmitor je prelijepi masiv kojim dominira zahtjevan teren ali za trku se staza nije nužno morala navigirati dijelovima koji su istrgali trkače i zbog kojih je organizator morao postavljati dodatne kontrolne tačke te angažovati i volontere i spasioce. Mi smo na ovom prvom dijelu staze u komadu vidjeli sve ono što je na Durmitoru najmanje lijepo a u uslovima kad trebamo imati minimalno 2 litra vode od sebe, kad sunce nemilosrdno prži to je onda čisti pakao. Istina da je organizator najavio da je ovo teška trka, da su nam na tehničkom sastanku zloslutno najavljivali debakl ali ko se ovom guslanju mogao nadati?! Nakon što sam završila svoje učešće na trci, imala sam osjećaj kao da mi je neko namjerno pokvario fantastične prijašnje utiske koje nosim s Durmitora. Morala sam to popraviti narednog dana usponom na Savin i Bobotov kuk i izviđanje po mom omiljenom Prutašu.

Ljepši dio ”čistilišta”

Čistilište

Nije Durmitor trebao biti nikakvo čistilište pa da nam neko određuje jesmo li dostojni finišerskog raja ili vanlimitaškog pakla. Znamo mi dobro šta je skyrunning pa ne mora niko da nam drži riječ kao da smo slabi đaci. Na stazi su se raspadali svi pa čak i oni najbolji. Ne bih mnogo polemisala oko nerealnih vremenskih limita već želim da ukažem na nekakav bolestan trend među organizatorima da se kreiraju ekstremno teške trke koje učesnicima trebaju da slome i kičmu i duh. Trend je da se organizuju trke gdje nema vode, hlada niti okrepe. Pa dobro, sve i da ja pretjerujem i glumim razmaženu trail trkačicu ali ako je neko spreman da me razvlači po durmitorskom ili bilo kom drugom kršu da bi se vidjelo od čega sam, onda nek se lijepo razvuče pa na tom kršu uspostavi bar jednu okrepu makar s vodom. Ima magaraca i osim nas. Ili bar nek stavi dva formata trke pa nek se vrhunski ganjaju po ovakvim stazama a nek za raju odvadi tog džehenema. Grebbening je teška trka po Mosoru al ima dvije staze pa se može birati za koji nivo patnje je insan spreman, nema ovako brutalne uspone, niti nadmorsku visinu. Start, cilj i mjesto za preuzimanje startnih paketa i proglašenje pobjednika na Durmitoru su bili na tri između sebe udaljene lokacije. Mislim da nije bilo potrebe ni za tim razvlačenjem. Logistički je bilo nemoguće organizovati se posebno jer startni višak nismo mogli ostaviti organizatoru već ga je trebalo samostalno voziti u cilj kod nekog Brke na Nadgori, prema nejasnoj instrukciji koju navigacija nije mogla pronaći.

Malo karikiram, malo sam i mrtva ozbiljna ali ću za kraj, dati par svojih preporuka učesnicima koji se lože na ovakve trke i planiraju doći ponovo da odgovore na isti izazov (ako ga bude u ovom formatu, a ja priželjkujem da ga bude samo da je bolje promišljen) i da dokažu od čega su:

- Dođite u izviđanje terena prije nego što odlučite da učestvujete.

- Dođite par dana ranije da biste se aklimatizovali.

- Dođite bar desetak dana ranije pa trenirajte na tom terenu.

- Bar pola godine ranije angažujte ličnog trenera koji će vam praviti specifične treninge ciljano za ovu trku.

- Ne iscrpljujte se po teškim trkama neposredno prije ove.

- Povedite svoje suportere koji će vas sačekivati na stazi s hranom i izotonicima.

Čini mi se da vi neozbiljno shvatate ovaj sport.  

Foto: Miloš Popović, Andrea Radmilović, privatna arhiva

© Trčim jer štrčim. Sva prava zadržana.