trChica u blogosferi

Odkud ja u blogosferi i to da pišem baš o trčanju? Odluka da iz prostora biosfere kao autor (sa pseudonimom trChica) uskočim u sferu virtuelnog je došla spontano uz moju opsesiju biciklima i pedalanjem. Sad se vi pitate kakve veze ima blog, trčanje i pedalanje! A sve jedno drugo vezuje uzročno-posledično. Redosled je sljedeći: da bih učinila svoje treninge raznovrsnijim, odlučila sam ići na neke brdske biciklističke vožnje, a onda počela čitati o biciklizmu, pratila Tour de France, preuredila jednog starog dvotočkaša u cool retro gradski bicikl koji koristim kao prevozno sredstvo na relaciji kuća-posao-kuća i za gradska šminkerska pedalanja. U toj svojoj zaluđenosti biciklima sam otkrila i jednu izuzetnu ženu, Snežanu Radojičić, Beograđanku koja već par godina obilazi svijet vozeći bicikl, vodeći blog i pišući knjige. „Savršeno“, pomislila sam. „To je sloboda“! Pratila sam njen blog neko vrijeme i u jednom trenutku se zapitala: „Pa zašto ja ne počnem voditi blog o trčanju?“.

Ima ideja koje vam padnu na pamet i u tom trenutku vam se čine savršenim! „Kako mi to samo ranije nije palo na pamet“, pomislite. Počnete da razrađujete plan, vidite već mogući razvoj događaja, svoj lični uspjeh, čujete hvalospjeve o sebi i osjetite zavidne poglede onih kojima se mota po glavi nešto tipa: „A i ja sam imala sličnu ideju u glavi. Zašto je ona morala da počne prije mene?“. Onda odete na spavanje sa osmjehom na licu jer je ideja vodilja rođena, sutra je novi dan i perspektiva je ružičasta. A zatim se probudite bez nje. Jutro, koje je kako kažu pametnije od večeri, donijelo je razmišljanja o rizicima, preprekama, neizvjesnostima koje promjene i planovi nužno donose. Samim tim, nestala je i jučerašnja euforija u vezi nove ideje koja je kao iskra rasplamsala vašu motivaciju, kreativnost i energiju. Rasplamsala, ali samo na kratko.

To nije bio slučaj sa mojom idejom da blogujem. Uporno se vraćala. Počela me proganjati. Natjerala me da progovorim drugima o njoj. Natjerala me da razmišljam o temama o kojima bih mogla pisati. Natjerala me da pronađem spisateljskog Blearcha (višeo Blearchu) u sebi i da urlikom kreativca ućutkam njegova stalna osporavanja, tipa: „Ko će to da čita?“ ili „Šta ti imaš da kažeš o trčanju što drugi nisu već rekli?“.

Zbog sebe i svih vas koji ste na mom blogu, dužna sam odgovoriti na ovo poslednje pitanje. Odgovor je: „Uglavnom, ništa“. Iskustva trkača su manje-više univerzalna. Svi prolazimo kroz iste razvojne faze, slični problemi i nedoumice nas muče, čitamo iste knjige, imamo misiju da promovišemo aktivne životne stilove i regrutujemo nove trkače. Oni koji se odluče pisati o trčanju biraju između knjige, sajta, bloga ili novina, a razlikuju se samo u stilu, redoslijedu tema, prioritetizaciji ili ličnim trkačkim ambicijama. Biću srećna ukoliko baš moj stil, izbor tema te lična iskustva koja odlučim podijeliti s vama budu razlog da ostanete na mom blogu. Ja (bar za sada) neću pisati mnogo o trkačkoj tehnici; moje teme su više okrenute ka trčanju kao filozofiji življenja i stvarima koje ona sa sobom donosi.

Ujedno, ovo nije niti slijepa, niti jednosmjerna ulica. Postoji izlaz ako ste zalutali na ovu adresu ali i mogućnost da ostavite svoje komentare, sugestije, podijelite svoja iskustva, postavite pitanje ukoliko mislite da ste na pravom broju.