[Scroll down for English] Charlie Sharpe je trener trčanja iz Ujedinjenog kraljevstva koji se prvobitno bavio
penjanjem. U decembru 2010. godine se počeo spremati za učešće na trkama i od
tada je završio preko 250 trka i preko 100 ultri. 2017. godine je
učestvovao na Jahorina Ultra Trailu kada je na najdužoj stazi (104 km, 4100m)
pobjedio s vremenom 10:44. Imala sam čast trenirati s njim prije toga i naučiti
dosta od njega, upoznati se s njegovim pristupom trčanju, treninzima i vođenju
drugih u postizanju ličnih ciljeva.
Razgovarali
smo i o specifičnostima ultraških treninga kao i njegovim preferencijama kada
su u pitanju vrste i formati trka. S obzirom da na blogu već dugo postoji rubrika ”Žene
i tene”, ovim intervjuom započinjem novu rubriku posvećenu muškarcima u tenama “Brke
i trke”.
Vrijeme je za malo detaljnii opis trka koje smo vam spremili za 01. avgust! Pročitajte, pogledajte profile. Razmislite i zamislite sebe na stazama koje vode kroz predjele izuzetne ljepote, uz izvore sa kojih se možete napiti čiste i hladne planinske vode. Odlučite se za izazov pomicanja ličnih granica i prijavite na prvo izdanje Jahorina Ultra Traila!
Mini Trail
MiNi je trka zadovoljstva za koju nije potrebna posebna fizička kondicija, odgovarajuća oprema niti visok stepen lične autonomije. Namjenjena je onima koji vole kratke i brze staze ali i porodicama koje vole aktivan odmor u prirodi pa je prema njima kreirana i posebna kategorija. Tri prvoplasirane porodice osvajaju nagrade. Slobodno, povedite mamu, tatu, klince osnovce i ove starije, tetku, bratića, pašenoga ili tasta – ovo je staza za sve! Vremenski limit je takav da imate dovoljno vremena da kombinujući hodanje i trčanje pređete stazu, uživate u druženju, zastanete na vidikovcu iznad Kalajidžine stijene, odmorite na klupici i uživate u pogledu.
MiDi trail trka će vas iz starog dijela grada Sarajeva odvesti u neposrednu divljinu kroz koju ćete uskotračnom prugom vijugati iznad kanjona Miljacke i Bistrice, do Gornjih Pala i Jahorine. Ovo je trka zadovoljstva prvenstveno zbog ljepote i raznovrsnosti krajolika kroz koje prolazi ali i izdržljivosti jer je za nju potrebna dobra fizička kondicija, odgovarajuća oprema i određen stepen lične autonomije. Preporuka je da ponesete dodatnu okrepu, čeonu ili baterijsku lampu jer se na trasi nalazi 10 tunela od kojih su dva malo duža. Drugi dio staze je tehnički zahtjevniji pa ako ste početnik u trailu, ponesite štapove ili još bolje, potražite u prirodi dva štapa koja će vam olakšati kretanje i savladavanje uspona. Njih uvijek možete odbaciti kad vam više ne budu trebali.
Staza MaXi Traila će vas od Romanijskog platoa preko Gornjih Pala odvesti do Jahorine. Trail koji spaja dvije planine je savršen izazov za učesnike koji vole tehničke staze, trčanje u blizini vidikovaca, kretanje i izolaciju u planinskim dijelovima potpune divljine. Podloga po kojoj se trči je relativno mekana, trčljiva. Iako se krećete po planinskim masivima, staze su uglavnom zemljane. Očekuje vas veliki spust s Romanije a potom uspon do Ravne planine i Jahorine, pametno rasporedite snagu. Kilometri trke nisu označeni pa se morate strogo pridržavati službeno označene staze i izbjegavati prečice i staze bez markacije. Ovo je jedina trka od ukupno četiri čija staza doslovno prolazi kroz i preko cijele Jahorine i penje se do njenog vrha Ogorjelica. Niko vam neće zamjeriti selfie sa vrha sa kojeg se pruža fantastičan pogled na Trebević, Treskavicu, Romaniju, Visočicu, Bjelašnicu.
Prva bh ultra trail trka startuje iz Andrićgrada a zatim vas staza sa obale Drine vodi preko vrha Ivice, Sjemeća, Stjenica, Glasinca i Romanije do olimpijske Jahorine. Staza ima trostruku markaciju: planinarske oznake, privremenu markaciju sa svjetlosno reflektujućim naljepnicama i po potrebi oznake BH MAC-a koje upozoravaju na mjesta većeg opreza zbog blizine područja sa minama kako se učesnici ne bi udaljili sa staze. Za ovu trku trebate imati izvanrednu kondiciju, predhodno iskustvo u kretanju u planinskom okruženju i praćenju markacija te visok nivo samostalnosti. Trebaće vam prikladna obuća i odjeća za kretanje po šumskim zemljanim putevima ili planinarskim stazama kao i dodatna oprema koja se sastoji od čeone lampe sa rezervnim baterijama, spremnika za vodu, astrofolije, osnovnog kompleta prve pomoći, zviždaljke, mobilnog telefona. Iako su vremenske prilike za doba godine kada se održava trka povoljne, preporučuje se i oprema koja vas može zaštiti u slučaju kiše, vjetra ili niskih temperatura pogotovo u noćnim satima u višim predelima. Kilometri trke nisu označeni pa se morate strogo pridržavati službeno označene staze i izbjegavati prečice i staze bez markacije.
Upotreba štapova je dozvoljena. Ukoliko se odlučite koristi ih, o istima morate voditi računa od početka do kraja trke jer organizator tokom trke na okrepnim stanicama ni na bilo kojem drugom mjestu na stazi neće preuzimati na čuvanje dodatnu opremu koju procjenite suvišnom. Na pola puta će vas čekati stanica s toplom okrepom i po želji vlastita vreća sa odjećom i obućom koju možete presvući.
Na početku svake trke, organizatoru dajete startni višak opreme koji će vas potom čekati na cilju. Startnina uključuje sljedeće:
· startni broj,
· pomoć i okrepu tokom trke,
· majica za trčanje Salomon,
· elektronsko mjerenje vremena s uploadom u realnom vremenu,
· prevoz do starta (s Jahorine),
· obrok nakon trke,
· poklon bon za panoramsku vožnju do Ogorjelice.
Vremenske prilike za doba godine kada se održava trka su uglavnom povoljne. Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda, prosječan broj dana s padavinama u julu je 10 dana, a u avgustu 6-9. Ovo je načešće pojava lokalnih pljuskova koji su praćeni grmljavinom, obilnim kratkotrajnim padavinama, a ponekad i sa gradom. Ovo je najveći rizik i potencijalna opasnost za ljetne mjesece, pogotovo u brdsko-planinskim predjelima gdje su lokalni pljuskovi i grmljavina intenzivniji zbog uticaja orografije. Minimalna temperatura u ranim jutarnjim časovima može se spustiti do 0°C kako se povećava nadmorska visina. Maksimalna temperatura u Višegradu je poslednjih godina u stalnom porastu i u ovom gradu se sve češće mjere najviše ljetne temperature pa je tako u 2014. godini maksimalna temperatura bila 38°C, a u 2013. i 2012. godini čak 42°C. U višim predjelima, apsolutno maksimalna temperatura je malo niža.
Ponesite još:
· kačket, vizir ili maramu,
· kremu za zaštitu od sunca i vjetra,
· majicu dugih rukava/vjetrovku u slučaju loših vremenskih uslova u višim predjelima,
· malo soli, izotonik ili magnezijum, za svaki slučaj.
Tokom boravka na Jahorini možete izabrati hotelski smještaj, smještaj u vikendicama ili u besplatnom kampu koji će biti lociran u neposrednoj blizini hotela Bistrica. Kamperi će moći takođe koristiti toalet i tuševe u hotelu Bistrica a u dogovoru s osobljem, i njihove restoranske usluge. Za rezervacije u hotelima po povoljnijim uslovima, obratite se na info@jahorinatrail.com ili se prilikom rezervacije u hotelu prijavite kao učesnik trke na osnovu čega možete ostvariti dogovoreni popust.
Prvo
izdanje Banjalučkog polumaratona održano 17.05.2015. godine u organizaciji
Trkačko rekreativnog kluba Banja Luka je, u godini koju možemo nazvati
prekretnicom u izgradnji trkačke kulture u BiH, po mnogo čemu nadmašilo očekivanja
domaćih učesnika ali i onih koji dolaze iz zemalja u kojima su cestovne
polumaratonske trke već višedecenijska tradicija. Moram priznati da je i mene
samu prva najava ovog događaja malo iznenadila zbog (ne)opravdanog stava da se
kod nas generalno ne trči i da nam ne treba više trka nego što imamo ali sam
već nakon par minuta rekla sebi: „Hej, to treba podržati. Odlučila si ovu
godinu ići samo na trail trke al` s obzirom da se radi o Banjaluci i prvom
izdanju, spremi se da peglaš asfalt u maju! Ne samo da će da ga peglaš, nego
evo ti prilike da napadneš taj svoj komforaški lični rekord s prošlogodišnjeg
Noćnog novosadskog maratona od 1:48:59“.
Utisci
prije i poslije
Na početku
su objave u vezi s trkom izgledale krajnje amaterske: nevješto dizajnirani
vizuali kao sa pozivnica koje mame u paintu skiciraju za dječiji rođendan. Međutim,
vremenom, najave i informacije o aktivnostima koje je organizator BL
polumaratona objavljivao su postajale sve ozbiljnije i odavale sliku da se iza
ideje konsolidovala ekipa koja ozbiljno i krajnje profesionalno radi svoj
posao. Započeta je škola trčanja, staza je certificirana, redizajnirana web
stranica, pojavili su se jaki sponzori da podrže cijeli projekat, svaki stoti
registrovani učesnik nagrađivan besplatnom startninom. Da se razumijemo, trčala
bih ja tu trku svakako, ali da nije bilo sve tako krajnje profesionalno
urađeno, da li bi osim mene, tog dana trčalo još 1.199 polumaratonaca? Mislim
da ne bi!
Šta očekujemo
Kada
počnete učestvovati na trkama, prvo vam je bitno koliko je jednostavno
prijaviti se, uplatiti startninu i eventualno skupiti ekipu za odlazak ako je
trka van mjesta stanovanja. Vremenom počnete da se fokusirate na sopstvene
rezultate, planirate u kom dijelu sezone ćete pokušati ostvariti lični rekord.
S iskustvom dođu i drugačija očekivanja od same trke, odnosno organizatora, jer
želite nešto posebno, drugačije, nešto za pamćenje. A ono što se pamti, jeste
atmosfera, staza, ljubaznost domaćina, briga da vam kao trkaču bude sve obezbjeđeno,
bogat startni paket, organizovana zabava, čipovano vrijeme, sitne pažnje i da
vas tretiraju s poštovanjem. Na tom nivou, mislim da je TRK Banja Luka, kao
organizator gradskog polumaratona postavio standard kojeg bi se organizatori postojećih
ali i svih novih trka iz regiona trebali pridržavati.
Iz mog ugla
Lično bih
kao veliki uspjeh organizatora ocjenila brojnost i masovnost trke jer su prije
svega mobilizirali domaće rekreativce i sportiste i motivisali ih za pripremu i učešće.
Bilo je tu mnogo učesnika kojima je to bio prvi istrčani polumaraton, mnogo
sportista koji treniraju druge sportove i došli su podržati trku ali i iskusnih
trkača koji uz dobru trku žele upoznati grad koji posjećuju i doživiti nešto
novo. Osim masovnosti postignute odličnom kampanjom koja je trčanje promovisala
kao zdrav oblik rekreacije a polumaraton kao izazov za sve, Banjaluku su
predstavili kao grad koji ima šta da ponudi. A trkači su sami otkrili ono zbog
čega su još došli: ćevape kod Muje, pite ispod sača, sladoled kod teta Slavice,
zdravu hranu u Aj zdravo, lijepe Banjalučanke ili zgodne im sugrađane, rafting
na Vrbasu. Posebno mi je drago zbog velikog broja onih kojima je banjalučki bio
prvi istrčani polumaraton jer su imali priliku u startu ostvariti cilj uz najbolju
moguću organizaciju trke.
Upravo otkrih da je Novinska agencija Anadolija objavila moju izjavu koju su potom brojni mediji preuzeli, među kojima su Nezavisne novine i Radio Sarajevo:
Sažeto,
ovako izgleda moj osvrt na prvi Banjalučki polumaraton (Mtel city Race
Banjaluka Halfmarathon):
Segment
Ocjena
Komentar
Prijave
5
Jednostavne, putem weba
Startnina
5
Vrijedi svakog feninga
Startni paket
5
Dri-fit majica u muškom i ženskom modelu,
grickalice, kuponi za pasta party i okrepu poslije trke (voće, pivo,
frutaleba), kupon za popust od 30% u Intersportu
Komunikacija sa trkačima
5
Dvojezična, blagovremena, instruktivna
Preuzimanje brojeva
5
Bez gužve, zabuna
Organizovan prevoz
5
Za učesnike iz Beograda
Start trke
5
Na vrijeme
Staza
4
Lijepa, ali nije pokazala druge atraktivne dijelove
grada
Markacija
5
Oznake za kilometre su mogle biti uočljivije
Okrepne stanice
4
Na svaka 3 km, uz vodu mogao je biti izotonik;
voće je trebalo biti dostupno ranije
Cilj
5+
Sjajan prateći program i sajam koji su zadržali
trkače u zoni finiša
Volonteri
5+
Mnogobrojni, ljubazni, sjajno uniformisani
Pasta party
4
Ukusno, ali količinski nedovoljno - u svakom slučaju, bolje nego obrnuto
Fotografije i snimci
5
Fotografi, dron, snimak iz helikoptera
Proglašenje pobjednika
5
Veliki stejdž, voditelji, muzika, uručenje
nagrada
Nagrade
5 +
Veliki broj nagrađenih, posebna pohvala za
nagrade po kategorijama
Zabavni sadržaji
5
2 DJ-a na stazi, nastup benda na stejdžu, muzika
na after partyiju
Da (li) se
razumijemo
Direktora trke, Vladu Seleca, sam upoznala preko Facebooka, on mene
preko bloga. Iskusan je trkač i zajedno s Goranom Ćorićem, takođe trkačem, je
organizovao gradsku trku uklapajući sve najbolje što su doživili na trkama na kojima su učestvovali. Polumaraton koji su organizovali je za sve nas koji pišemo o
trčanju, organizujemo trke ili učestvujemo na njima jako važan jer daje potvrdu
da postoji kritična masa kojoj se obraćamo, da je trčanje u našoj zemlji sve
masovnije i da ima smisla ovo što radimo. A da se u tome razumijemo i
podržavamo, dokazao je džentlmenskim gestom podržavajući organizaciju prvog
ultratraila u BiH insertirajući u startne pakete promotivne materijale trke
koju s grupom entuzijasta organizujem 1-2 avgusta na Jahorini. U jednom trenutku mi se učinilo da bih ga mogla vidjeti na startu neke od naših trka, smatrala bih to ličnim uspjehom.
Želje i
stvranost
Da ostvarim
svoj cilj sam postigla samo djelimično. Primaći se za mene još uvijek magičnoj
cifri 1:45 na polumaratonu ostavljam za neki drugi put. Bliža sam joj ali je to
svega pola minute u odnosu na ranije postavljen lični rekord. Realno, ja nisam
mogla bolje, 1:48:25. Vrijeme je bilo izuzetno teško, pogotovo meni koja ne volim
vrućinu i radije biram hladnoću, kišu pa čak i snijeg na trci nego sunce i temperaturu preko 20 stepeni. S druge strane, vjerujem da sam u drugačijim uslovima mogla biti
bliža željenom rezultatu jer sam s lakoćom prvih 11 km držala
potreban pejs. Ipak, lični rekord u uslovima u kakvima se trčalo u Banjaluci mi
je naznaka da bih uskoro mogla čak i komforaški stići do željenog cilja. Uostalom, kažem ja sebi, "Sanjo, pa bila si 19. od ukupno 232 finišerke, šta `oćeš"!
Iz vašeg
ugla
Kako volim
čuti mišljenja i drugih, zamolila sam par učesnika/ca da vam prenesu svoje
utiske.
Sonja
Šmitran, Zagreb
(fotografija preuzeta sa ličnog profila)
Svi
smo oduševljeni organizacijom i atmosferom kako uz stazu, tako i u gradu. Gdje
god smo došli, naišli smo na ljubaznost i susretljivost. Navijači uz stazu su
posebno oduševili, osjećala se pozitivna energija i veselje. Svi smo složni oko
toga da BL polumaraton upišemo u naš kalendar za sljedeće godine.
Erol
Mujanović, Sarajevo, direktor Sarajevskog polumaratona
(fotografija preuzeta sa ličnog profila)
Trka je bila odlično organizovana, posjećenost odlična
kako po broju startera tako i po broju finišera pogotovo kada se uzme broj
stanovnika Banja Luke što pokazuje da je promocija obavljena na vrhunski način.
Veliki potencijal postoji, led je probijen, sada je na svim akterima da pokažu
da mogu napraviti u par godina od polumaratona događaj od 3000-4000 ljudi i
koji će postati najkorisniji i najljepši projekat koji grad Banja Luka ima.
Sretno i samo naprijed.
Od starta profesionalno organizovana trka, sa
ljubaznim volonterima. Teška staza, obzirom na datum i temperaturu, više vode i
izotonik na stazi bi značili. Ne preterano atraktivna staza, dva kruga oko
centra grada, ali ravna, i uz bolje uslove, potencijalno brza. Svaka čast na
velikom broju učesnika i dobrom startnom paketu.
Zoran Prekogačić, Novi Sad, trail trkač i član PD Naftaš Srećan sam što sam bio učesnik prvog Banjalučkog
polumaratona. Organizacija trke je bila odlična, jedno veliko bravo
organizatoru! Misli mi još lete Banjalukom a u meni
jos uvek ona energija, onaj divni osećaj. Divni ljudi, trkači i trkačice
iz 22 zemlje su došli, trčali, družili se i učinili ovaj
događaj nezaboravnim. Hvala Banja Luko!
Aleksandra Burkanović, Novi Sad, AK Fruška Gora (fotografija preuzeta sa ličnog profila) Staza ravna, lepo obezbeđena, nimalo dosadna, dosta ljudi sa strane, navijača koji su zaista bili fenomenalniiii. Okrepe, po meni, su bile pravilno raspoređene, samo možda za sledeći put ja bih malo dodala i voća. Volonteri su za svaku pohvalu, svoj posao su maksimalno odradili. Kada sam završila, bilo mi je i malo krivo, jer sam baš, baš, baš uživala na stazi, ako izuzmem manje problemčiće. I šta reći, sem da sam se ponovo oduševila ljudima iz grada na Vrbasu, da za prvu organizaciju mislim da su prevazišli sami sebe i mnogima postavili visok zadatak. I znam da ću biti tamo i sledeće godine, i svim drugarima trkačima od srca preporučujem da odmah upišu ovu trku u svoj kalendar!!!
Matjaž Vrhunc, Ljubljana
Kao
iskusnom maratoncu sa više od 50 završenih međunarodnih maratona
poseban mi je
izazov trčati na novim trkama i time upoznati nove gradove, ljude, lokalne
turističke atrakcije i slično. Iznenadila me mogućnost da se startnina za Banjalučki polumaraton plati
putem sistema Pay Pal što je brz i jednostavan način. Naša ekipa od 6
maratonaca je iz Slovenije stigla u Banja Luku već u subotu i odmah smo otišli
na podizanje startnih paketa sa kvalitetnom dri-fit majicom, brojem sa
ispisanim imenom i prezimenom, čipom, kuponima i ostalim stvarima.
Posebno me iznenadio velik broj i masovnost trkača. Organizator je odradio
odličnu promociju za trku (web stranica, štampa, televizija…). Čak je
polumaraton dobio i svoju himnu. Moram istaknuti ljubaznost domaćina i brigu za
nas strane trkače, kao i posebne popuste za smještaj. Na kraju moj lični utisak
je, da je to bila odlična trka i sportski praznik kakav si Banja Luka
zaslužuje. Organizator kao i svi koji su učestvovali postavili su dobre temelje
za dalji razvoj trčanja u regiji i šire. Veliki broj učesnika potvrđuje, da je
to bila odlična promocija za zdrav način života kroz sport.
Da u mjernom sistemu postoji jedinica za sreću,
onda bi nama koji trčimo trail ta jedinica bio kilometar istrčan kroz Istru,
ili preko Pešterske visoravni, Trebevićem ili Fruškom Gorom ili bilo gdje na
ovoj planeti gdje naša (ne)kultura nije uzurpirala prirodu! Jeste da su za tu sreću
presudni endorfin i runners high koji trkači takođe doživljavaju na cesti ali
trčanje u prirodi, pa makar se ona pokazivala u svoj svojoj silini i
brutalnosti, donosi potpunije iskustvo, ako hoćete, transcendentalno.
Trčeći zemljanim puteljcima, po grebenu, niz
potok, po vrtači, proplanku ili kakvoj vrleti, koliko god dugačka staza bila, i
koliko god da smo fizički spremni i brzi, uviđamo da je priroda nesagledivo veća,
da smo samo jedan njen mali dio i da je jedini način da se suočimo sa sopstvenom
prolaznošću zapravo da se prepustimo toj višoj sili. To u gradu prosto nije
moguće jer smo izdvojeni od prirode i poduprijeti gradskim zidinama kao
stubovima moći kulture kojoj pripadama, lažno napuhali svoj ego i uskraćeni
pogleda s visine ili pogleda u daljinu, ograničeno bacamo pogled u vrh svojih
trkačkih patika ili super skupi sportski sat koji nam pokazuje vrijeme i
pređene kilometre.
Da li vam se ikada desilo da dok trčite u šumi
osjetite kako se briše granica vašeg fizičkog bića i kako postajete dio neke
više enegrije koja vas okružuje? Meni jeste i moram priznati da je osjećaj oslobađajući.
Pomogne mi da na kozijoj stazi patikama dobro ugazim svoj ego, da suzbijem
sujetu, razbijem predrasude i kroz unutrašnji monolog sama sebi kažem: „mala, nikad
se ne furaj da si neko“!
Ultra trail (ni)je tako ozbiljna stvar
Istrčati 65km od Buzeta do Umaga u okviru
prestižne trail trke „100 milja Istre“ je zapravo samo finiš višesedmičnih
priprema u okviru kojih sam četiri puta istrčala maraton na dužini s usponom a
sedmično nekad ukupno trčala 100ak kilometara. Zvuči brutalno i jeste ali samo
iz razloga jer je zaista potrebno mnogo odricanja da bi se stiglo na svaki
trening, ishendlovale sve obaveze a da pri tome ne odeš u kućnim papučama na
posao, ne zaboraviš dijete na rafu u supermarketu ili ne zguraš mačku u mašinu
za pranje veša u kojoj je uglavnom trkačka oprema. Ultre su ozbiljna stvar jer
se navučeš na te kilometre po neravninama koje su milionima godina pravile tektonske
ploče, nabirale zemlju i stijene i stvarale najfantastičnije reljefe kako bi ti
sad trčao njima. Osjećaš se kao da je sve to stvoreno samo da bi se kretao i
uživao u pokretu.
Na ultrama su ozbiljni kilometri u pitanju al su
ljudi na tim dužinama krajnje neozbiljni. Pa to je hrpa pozitivnih likova iz
druge dimenzije, zaluđenika koji su došli istrčati 100-200 kilometara i kroz
noć, blato, kišu a nekada i snijeg izboriti se sa svojim demonima. Nisu tu samo
mršavi trkači i trkačice vretenastih mišića, suvonjavog i izmorenog lica koji,
doduše, jesu najčešći tip koji se sreće. Tu su trkači najrazličitijih konstitucija:
manji, veliki poput divova, oni sa siluetama u obliku kruške, jabuke, dijamanta
ili pješčanog sata! Ovo vam govorim jer još uvijek ne mogu oprostiti jednoj
kruškolikoj bibave guze koja me sprašila negdje na 40. kilometru i ostavila da
razmišljam o lakoći s kojom je napredolava na stazi. Čak se činilo kao da uopšte
ne trči! Imala je neke obične patike na nogama, kratke soknice i tanke pamučne
helanke ispod kojih su se nazirale tange pa je taj bibavi dio još slobodnije
poigravao. Dakle, bez skupe opreme i crossfita!
65 km samoće
Bez obzira na ljude s kojima trčiš u ekipi ili
koji su oko tebe, na stazi si sam. Drugi su tu da ti pomognu ako zatreba, da se
slikaš s njima, razmjeniš po koju riječ ali si zapravo na stazi sam sa svojim
mislima. Po ko zna koji put, i sa starta Istarske 65-ice sam krenula u društvu
koje sam vrlo brzo izgubila tako da sam već od 10-og kilometra sama. Ide mi OK. Od kiše i hladnoće sam se zaštitila vrećom za smeće. Srećem ljude, upoznajemo se, razgovaramo o ličnim trail iskustvima. Dosta njih
je prvi put na ultra maratonu. Ne znam tačno na kom kilometru, ali blizu
polovine, na jednoj uzbrdici, sustižem trkačicu, koja mi se u trenutku dok
uporedo trčimo stazom obraća i kaže: „Ti si Sanja Kavez?“. „Da, Kavaz“. „Ja sam
Draga Žbontar, prijateljice smo na Facebooku“. „Oh kako ti pristaje ime, draga ženo“
pomislih. Razmjenismo par rečenica. Saznajem da je iz Slovenije, zaposlena je,
djeca su odrasla, aktivno trči već par godina. Nastavljamo da pratimo jedna
drugu cijelom stazom, ali bez mnogo priče. Pred kraj dogovoramo da li ćemo
paliti čeone lampe. Odpuhujemo kad saznajemo da umjesto očekivana 3 zapravo
imamo 5 kilometara do kraja. Gasamo po travnatoj stazi, gledamo u pravcu
osvjetljenog Umaga i čini nam se da svjetla stoje i da se ne primičemo cilju.
Stižemo do ceste, ja razmišljam da se dugo nisam
obradovala nekom asfaltu kao umaškom te večeri. Ulazimo u cilj Draga i ja
zajedno. Grlim je i zahvaljujem joj se što je sa mnom podijelila te najljepše, najteže i najduže kilometre. Bez nje bi sve bilo
drugačije. Uzvraća mi istim riječima. Epizoda koju sam opisala je
univerzalna, desila se mnogima. Isto sam sutra ujutro pročitala iz zagrljaja
dvojice trkača, jednog Srbijanca i jednog Hrvata, koji su 173 km pretrčali
zajedno. Pomislih kako smo na stazi svi isti paćenici koji su došli istrčati do
cilja i često u agoniji koju prolazimo, dočekujemo sapatnike na stazi bez
ikakve predrasuda ko su, odakle i kako se zovu. Ultra je katarzično iskustvo do
kojeg se stiže na talasima agonije i sreće koji naizmjenično sustižu jedan
drugog. Upravo na tim talasima svi jurimo ka cilju u kojem ćemo sa žuljevima na
stopalima i bez noktiju na prstima stati i upoznati se sa svojim boljim „ja“.
100 miles of Istria Review
Ne bih da trošim svoje i vaše vrijeme sa puno
priče o organizaciji same trke. Odlučila sam dati pregled ključnih stvari i ocjeniti ih u
rangu 1-5.
Segment
Ocjena
Komentar
Prijave
5
Jednostavne, putem weba
Startnina
5
Vrijedi svakog centa
Startni paket
5
Salomon majica, Compressport navlake
Komunikacija sa trkačima
5
Višejezična, blagovremena, korisna
Preuzimanje brojeva
5
Bez gužve, zabuna
Prevoz do starta
5
Bez kašnjenja, gužve
Start trke
5
Na vrijeme, još da nije bilo nevrijeme
Staza
5
Prelijepa, raznovrsna
Markacija
5
Na nekim mjestima na svakih 10-20m
Okrepe
5
Čini ti se zapravo da trčiš s gozbe na gozbu
Cilj
5 +
U cilju dobijete medalju a kombi vas vozi do
hotela gdje vas čeka večera/ručak. Poslije vas uredno vrate kući na spavanje
tako da možete popiti koje pivo više.
Volonteri
Ljubazni, odmjereni, profesionalni. Vjerujem da
ne bi odbili ni da zatražite masažu stopala.
Ručak/večera za finišere
5
Klopa za sve ukuse i prohtjeve
Fotografije i snimci
5+
Čak i u mraku, magli, kiši, snijegu, fotografi
su sve dokumentovali maestralno
Proglašenje
5
Ceremonija na kojoj se svi osjećaju važnima
Nagrade
J
Ne znam šta su, al vjerujem da su vrhunske
Zbog svega navedenog, čestitam direktoru trke, Alenu Paliski, i cijeloj ekipi sportsko-rekreativnog kluba Alba i sportskog društva Trickeri kao i volonterima, svim sponzorima na uspješnoj organizaciji trećeg po redu izdanja ultra traila "100 milja Istre".
Blatnjave staze i patuljci u noći
Za kraj, prenosim vam tri izvještaja sa sve tri trail trke koje su se 17-19.04. trčale u Istri. Dva su pisana, jedan je video. Sva tri su o učešću sjajnih cura koje sam ponosna što poznajem. Prva je Ingrid Nikolesić. U cilj
65-ice je stigla druga. Na ceremoniji proglašenje pobjednika nije bila jer je
tog jutra bila pejserka na polumaratonu u Rijeci za vrijeme 1:40. Druga je Iva Matina, Zagrebčanka, trekerica i instruktorica fitnesa. Treća, Marina Nikolić, ultrašica iz Beograda, je završila trku na 173 km
halucinirajući o patuljcima i brdima koja plešu. Sva tri zaslužuju vašu pažnju!
Ingrid Nikolesić, 65 km, 7h 15min, Buzet-Umag
Rezime dana: T3, T4, espresso, nema vrhnja, kiša, kiša, start,
Niiiiikolaaaaa, nisam ti ja majka!!! kiša, medvjedji luk, ali ono livada
cijela, i sve miriše, a u luku daždevnjak, pa još jedan, pa blato, potok,
blato, potok, kiša, hladna voda u potoku, cesta jeeeeee, brdo, brdo i
smišljanje rečenice jedne jedine, koja mi ipak neće trebati, da i kiša fkors i
neki mali vjetrić i ja sami....i zašto se sve to dešava...gospodjo stavite mi
rukavice? gel, voda, nizbrdo i pljus u blato, blato, blato, blato, kiša, gel,
voda, jebem ti blato, kiša, kiša, brdo, kiša, aaaaaaa cesta nema blata, jebem
ti vjetar, kako sad tako jak vjetar, alo?! daj prestani puhati!!! kiša, iglice
u kvadrima što je to, pa mogla si se toplije obući pa se ne bi smrzla, to su
iglice... čips, čips, čips pa opet blato, kiša, blato, kiša, blato, pa dokle
više blato, brdo, brdo, blato, čips, čips...i kaže on meni čips nije zdrav! ma
daj, a što mogu kad ga volim, mislim taj čips pomenuti....cesta, jeeee, kratko
jer opet jebem ti blato, a kiša, kad je stala kiša?! otkud tolko blato, pa imam
još gelova!!!! gel, voda, sljedeći po ps-u za 20 min, jebem ti blato, blato u
tenesicama i na tenesicama hmmmm, koliko su sad teške? da ih je izvagati?
blato, blato, jel prošlo 20 minuta za taj gel?...blato, pa malo ceste opet i
cilj i čips
Uglavnom, često me pitaju o čemu razmišljam dok trčim Iva Matina, 110, 110 km, 20h 25min, Lovran-Umag
Marina Nikolić, 173 km, 44h 17min, Labin-Umag
DA LI SAM VIDELA PATULJKA!?
Najavljuju kisu za subotu, plasim
je se, ali kako svima, tako i meni, zar ne!? Nisam od secera, necu se otopiti,
a malo blata bice cak i zanimljivo... :-)Eh, poce kisa jos u petak, na samom startu. Dobro, to je samo 173km,
izdrzacemo. :-)Nikada se vise nisam radovala na
startu, nego sada, mozda zato sto je to moja najduza trka do sad, najveci
izazov, krecem u borbu protiv sebe... Bas tako sam ponavljala sebi: "Run
your own race!" (Nickademus Hollon)... Nije me zanimalo ostalih 250+ ljudi
na startu, nece trcati umesto mene, sama moram da izguram do kraja. 10, 9, 8, 7... 3, 2, 1, START!!!
Ispade cvetic sa kose... Suze... Ali dobijam ga nazad vec posle par kilometara
:)))) SRECA, RADOST!!!
Odmah mi je jasno da ta trka nije
samo 173km... to je 173km po terenu po kom je tesko i hodati, po magli, po
mraku... Ali, trcim, uzivam u svakom kilometru, ne plasim se mraka, ne ometa me
magla ni sparina, jedino mi smeta jakna i pitam se sto sam je ponela.
"Ipak je trebalo da trcim u majici, a ne da slusam druge i ponesem
jaknu..."
17h nakon pocetka trke borim se
da me vetar ne oduva sa vrha, krijem lice jer svaka kap kise boli kao ubod
igle, krijem sake u rukave jer prste vise ne osecam od hladnoce, i razmisljam
da li bi dosli po mene ako bih sela tu i pokrila se folijom... Hocu kuci!!! Ne
mogu vise, previse je hladno, satima se penjemo na vrh, satima nas vetar ubija,
tresemo se, a treba se spustiti jos 10km po blatu do kontrolne tacke. :-(A tamo me ceka jos jedna jakna, za
koju sam se takodje pitala zasto sam je ponela... Sreca pa nisam bila
tvrdoglava ovog puta, pa sam poslusala trkace, i spakovala jakne...
"Odustacu, previse je hladno!" Padam 2 puta u blato, celom tezinom na
kuk, pa na ledja, placem od muke, a tih 10km spusta nikako da prodje.
...Kazu da sam u Buzet dosla
pokisla i nasmejana, misle da mi nije bilo tesko... Ja sam se samo smejala od
srece sto vidim ljude, sto imam gde da se sakrijem od kise, sto mogu da skinem
sa sebe mokre stvari koje nosim 20h, sto mogu da popijem caj, sto mogu da
sednem... NIKADA SE NISAM TOLIKO SMRZLA!!!
Daju mi stvari, ali blato u koje sam padala prodrlo je i u moje pore, a nemam
tus, nemam ni peskir, sobica u kojoj se presvlacim je ledena, i na sebe tako
prljavu samo navlacim suve stvari. Nepromocive patike su mi pune vode, a nemam
druge, jer ko je ocekivao da ce nepromocive patike biti mokre... Suve carape u
mokre patike... I sta sam uradila!? Samo cu napraviti zuljeve... Silazim medju
ljude, hipotermicare... Svi se tresu, svi odustaju, a volonter i trkaci sa
kojima sam presla jedan deo staze me mole da i ja odustanem... Kisa ne staje,
kazu da nas pravo blato tek ceka (i, ne, nisu slagali), i ja odustajem. Crkao
je telefon od kise, i ne mogu sebi da dozvolim da odem u sumu sama bez
telefona... Sedim sama, suze krecu... "Zar bas na ovoj trci da
odustanem!?" Stavljam kapuljacu, izuvam se i na noge stavljam flastere
preventivno i navlacim neke kese od napolitanki (to je sve sto su mogli da mi
nadju), i nadam se da cu uspeti da zavrsim trku... Ne mogu da odustanem, ne
zelim... Tesko je, ali sta sad!? 2 jakne ce valjda pomoci da mi bude malo
toplije.... Trcim i placem... Placem jer sam srecna sto nisam odustala!!!
Skupila sam...hrabrost, i nastavila!!! Ma, bravo, Marina!!!
Pravo blato nas je tek cekalo,
kao sto su rekli... Zivo blato... 124. km, popela sam se na Zamask, i momcima
na osmeh uzvratila sa: "Zovite prevoz, odustajem!" Toliko blata, zabe
koje krekecu kilometrima, nije to za mene... Dosla sam da uzivam na Istri, ne
da se valjam u blatu. Idem kuci, u zagrljaj svom decku!!! Opet je strasno
hladno, i dok cekam prevoz pocinjem da se tresem, dok konacno nisam docekala da
me momci sa kontrole puste da u njihovom autu docekam svoj prevoz... Prolaze
minuti, i konacno neko od trkaca nailazi, dvojica momaka, stranaca... Zar su
oni jaci od mene!? "Mogu li ja da se predomislim!? ja bih da nastavim
trku!?"I sekund kasnije, ne sacekavsi
odgovor, vec stojim ispred auta i spremam se da nastavim trku... Neko vreme sam
sa tim strancima drzala temo, a onda sam se izdvojila (kakva greska!).
Opet uspon, dokle ti usponi!?Pedja i ja smo u mojoj basti,
objasnjavam mu gde da postavi gipsane PATULJKE..."Marina, trgni se, to su markacije,
nema Pedje..." Marina, jesi li videla patuljke!? O, da, jesam... Svaka
crvena markacija, bila je patuljak. Usponu nikad kraja, zbunje,
markacija, stene, markacija, zbunje, markacija, stene, markacija... "Ja se
vrtim u krug... Ovaj ispred mene me zeje*ava, postavlja mi markacije u
krug!" Pocinjem da vicem na trkaca ispred sebe: "Ima li kraja!? Dokle
u krug!?"... Valjda je stranac, odgovor nisam dobila... Ili njega nije ni
bilo!? Eto me konacno u Oprtlju... Jos
oko 35km do kraja... dobro sam, konacno mogu da trcim nizbrdo, nece mi trebati
vise od 5h da stignem do cilja... Ali, spava mi se... Trcim zmureci, pa se
trgnem... Nadala sam se da cu izdrzati do kraja... Saznanje da umesto 20km do
kraja imam 30 opet izaziva suze... Trcim, placem na glas, i razmisljam kako
ipak necu stici za 35h, nego 36h... Daleko ispod 40 planiranih.. :)))))) Ali,
od pocetka ne ide po planu, zasto bi sada...
Tadeja Krusec je organizator
trke, saznajem... Eto je, prica mi kako jedan deo staze moram preci prateci markacije,
a onda do Umaga moram sama da nadjem put. "Zasto su markacije postavljene
u kontra smeru!? Treba da trcim nazad!"... U sledecem momentu sa Groznjana
jurim nazad ka Oprtlju, trazim skretanje ka Umagu... Ostaje mi jos samo
nemarkirani deo staze, moram ga pronaci sama. Jurim nizbrdo, pa uzbrdo da
proverim sa Tadejom da li je to prava staza... "Ne, nije!"... Hajde
opet, nizbrdo, pa uzbrdo... Opet nije... Hajde opet nizbrdo, mozda ovog puta
nadjem cilj u Umagu... Nema... "Ali ja sam ipak presla svojih 100 milja...
Da li ce ih Tadeja priznati!? Nije fer da nas tera da trcimo nemarkiranim
stazama, tesko je naci put do Umaga"... U sledecem momentu, vec sam u sumi
u Velikom Mokrom Lugu, vrtim se u krug i trazim ulicu koja vodi do moje kuce.Vlada stoji sa mnom, objasnjava mi
kuda da dodjem do kuce, ali vrtim se u krug. Onda se pojavljuje Goran autom, da
me odveze, ali u trenutku kad prilazim autu, auto nestaje...Nema veze, docice Tadeja da me odvede
kuci, ionako je ona organizator, mora da brine o ucesnicima... Cekam, sati
prolaze, niko ne dolazi po mene... Trcim u krug, trazim nekoga ispred kuca koje
su tu, da bi mi objasnili u kom kraju Velikog Mokrog Luga se nalazim. Nema
nikoga...Hmmm... A sigurna sam da je to VML,
samo sa neke druge strane...konacno dolazi Vlada, objasnjava mi da
sam ja u svojoj kuci, samo je ne vidim. Stari fica plave boje, ustvari je moj
frizider. vadim hranu iz ranca, slazem na frizider, i jos uvek ubedjujem Vladu
da to nije moja kucaAli, kako ne umem da objasnim gde mi
je kuca, prihvatam da ja ipak zivim tu, da je taj fica moj frizider... Ali, gde
su svi!?
Trgla sam se jer se paleta na
kojoj sam spavala pomerila, i mislila sam da padam... Budim se, pored mene je
ranac, jakna, stapovi, u ruci drzim one kese od napolitanki i flastere... Pa,
da, trku sam zavrsila, Tadeja treba da prizna rezultat... "Ne, sta ce mi
ove kese u ruci!? Sta cu ja na paleti!?" Sunce vec przi, skoro je
10.30h... Zar nije poslednji put bilo 6 kad sam pogledala!?"Gde sam!? Odakle ja na sred
njive, na paleti!?" Sreca pa sam malo dalje ugledala coveka na traktoru...
Trcim do njega, pitam koji je dan... Ne zna da mi kaze... Pitam u kom delu
Velikog Mokrog Luga se nalazim, gleda me bledo... Pitam u kom gradu se nalazim,
uzvraca pitanjem odakle sam... Shvatam da mu delujem kao luda, ali odgovori,
covece, na neko pitanje!!! Konacno spustam glavu i na butini vidim svoj broj, i
shvatam da sam na trci, ali na pitanje da li smo u Umagu, debeli odgricno klima
glavom... "pa, gde sam, u pm!?"Onda pocinje da nabraja mesta koja su
oko nas... Groznjan, Buje... TO MI RECI!!!! Groznjan!!!! To mi je kontrolna
tacka ka kojoj sam krenula... Objasnjava mi debeli kuda da idem, i uplasena od
njega, bezim koliko me noge nose... Kad sam konacno zamakla, pokusavam da
nadjem neke markacije, ali ih nema... Pokusavam da se setim kako sam tu
dospela, ali ne znam..."Pedja
me ceka, sigurno brine"...
Stigla sam i u Groznjan... Iz
drugog puta... A tamo konacno poznato lice, Damir... Ja jos uvek ne znam da li
trcim, ili sam trku zavrsila, gde sam bila i sta sam radila... Ali znam da
moram stici u Umag... A do Umaga 5h plakanja... Tetiva ne da da potrcim, misli
se vracaju na onu paletu, na kontrolnim tackama se javljam ljudima, a nisam
sigurna da li ih vidim... Jos 20km do kraja, a meni treba 5h da ih predjem...
U toku noci su sumske staze bile ulice sa kucama, grane ljudi u odelim, stabla
zivotinje, a bare deca na biciklama... Iznad tunela sedeli su PATULJCI i
gledali me... Bila sam svesna da su to halucinacije... A u kom trenutku sam
prestala da budem svesna realnog sveta, i presla u svoj ishalucinirani svet!?
Na stazi skoro 45h... I nikada
necu prezaliti sto se tako zavrsilo, ali sam naucila da na trku moram otici
savrseno odmorna... ili ce se sledeca trka na nekoj paleti i zavrsiti!
Marina, da li si videla
patuljka!? O, da, i patuljka, i ljude, i lavove, i krave, i tigraste macke, i
sebe kao Alisu u zemlji cuda, veliku kao kuca, i lica ljudi na zemlji, i
zmajeve, i decu, i lustere u sred sume, i kraljevske stolice... Videla sam i
neke dve cipele cak 2 puta, na putu ka Groznjanu, koje niko drugi nije, ali sam
gotovo sigurna da su one bile prave. Video ih je jos neko!? A kada sam Pedju videla
500m od cilja, pravog Pedju, mislila sam da on nije pravi... Mislila sam da ga
vidim od silne zelje za njegovim zagrljajem... Kako je prijao taj zagrljaj...
I, da... ovo jeste moj sport!!! I
jako sam ponosna na svojih 45h... I jako sam srecna sto ona njiva nije moja
kuca!!!
