100 milja Istre: katarza zvana ultra

Da u mjernom sistemu postoji jedinica za sreću, onda bi nama koji trčimo trail ta jedinica bio kilometar istrčan kroz Istru, ili preko Pešterske visoravni, Trebevićem ili Fruškom Gorom ili bilo gdje na ovoj planeti gdje naša (ne)kultura nije uzurpirala prirodu! Jeste da su za tu sreću presudni endorfin i runners high koji trkači takođe doživljavaju na cesti ali trčanje u prirodi, pa makar se ona pokazivala u svoj svojoj silini i brutalnosti, donosi potpunije iskustvo, ako hoćete, transcendentalno.

Trčeći zemljanim puteljcima, po grebenu, niz potok, po vrtači, proplanku ili kakvoj vrleti, koliko god dugačka staza bila, i koliko god da smo fizički spremni i brzi, uviđamo da je priroda nesagledivo veća, da smo samo jedan njen mali dio i da je jedini način da se suočimo sa sopstvenom prolaznošću zapravo da se prepustimo toj višoj sili. To u gradu prosto nije moguće jer smo izdvojeni od prirode i poduprijeti gradskim zidinama kao stubovima moći kulture kojoj pripadama, lažno napuhali svoj ego i uskraćeni pogleda s visine ili pogleda u daljinu, ograničeno bacamo pogled u vrh svojih trkačkih patika ili super skupi sportski sat koji nam pokazuje vrijeme i pređene kilometre.  

Da li vam se ikada desilo da dok trčite u šumi osjetite kako se briše granica vašeg fizičkog bića i kako postajete dio neke više enegrije koja vas okružuje? Meni jeste i moram priznati da je osjećaj oslobađajući. Pomogne mi da na kozijoj stazi patikama dobro ugazim svoj ego, da suzbijem sujetu, razbijem predrasude i kroz unutrašnji monolog sama sebi kažem: „mala, nikad se ne furaj da si neko“! 

Ultra trail (ni)je tako ozbiljna stvar

Istrčati 65km od Buzeta do Umaga u okviru prestižne trail trke „100 milja Istre“ je zapravo samo finiš višesedmičnih priprema u okviru kojih sam četiri puta istrčala maraton na dužini s usponom a sedmično nekad ukupno trčala 100ak kilometara. Zvuči brutalno i jeste ali samo iz razloga jer je zaista potrebno mnogo odricanja da bi se stiglo na svaki trening, ishendlovale sve obaveze a da pri tome ne odeš u kućnim papučama na posao, ne zaboraviš dijete na rafu u supermarketu ili ne zguraš mačku u mašinu za pranje veša u kojoj je uglavnom trkačka oprema. Ultre su ozbiljna stvar jer se navučeš na te kilometre po neravninama koje su milionima godina pravile tektonske ploče, nabirale zemlju i stijene i stvarale najfantastičnije reljefe kako bi ti sad trčao njima. Osjećaš se kao da je sve to stvoreno samo da bi se kretao i uživao u pokretu.

Na ultrama su ozbiljni kilometri u pitanju al su ljudi na tim dužinama krajnje neozbiljni. Pa to je hrpa pozitivnih likova iz druge dimenzije, zaluđenika koji su došli istrčati 100-200 kilometara i kroz noć, blato, kišu a nekada i snijeg izboriti se sa svojim demonima. Nisu tu samo mršavi trkači i trkačice vretenastih mišića, suvonjavog i izmorenog lica koji, doduše, jesu najčešći tip koji se sreće. Tu su trkači najrazličitijih konstitucija: manji, veliki poput divova, oni sa siluetama u obliku kruške, jabuke, dijamanta ili pješčanog sata! Ovo vam govorim jer još uvijek ne mogu oprostiti jednoj kruškolikoj bibave guze koja me sprašila negdje na 40. kilometru i ostavila da razmišljam o lakoći s kojom je napredolava na stazi. Čak se činilo kao da uopšte ne trči! Imala je neke obične patike na nogama, kratke soknice i tanke pamučne helanke ispod kojih su se nazirale tange pa je taj bibavi dio još slobodnije poigravao. Dakle, bez skupe opreme i crossfita! 

65 km samoće

Bez obzira na ljude s kojima trčiš u ekipi ili koji su oko tebe, na stazi si sam. Drugi su tu da ti pomognu ako zatreba, da se slikaš s njima, razmjeniš po koju riječ ali si zapravo na stazi sam sa svojim mislima. Po ko zna koji put, i sa starta Istarske 65-ice sam krenula u društvu koje sam vrlo brzo izgubila tako da sam već od 10-og kilometra sama. Ide mi OK. Od kiše i hladnoće sam se zaštitila vrećom za smeće. Srećem ljude, upoznajemo se, razgovaramo o ličnim trail iskustvima. Dosta njih je prvi put na ultra maratonu. Ne znam tačno na kom kilometru, ali blizu polovine, na jednoj uzbrdici, sustižem trkačicu, koja mi se u trenutku dok uporedo trčimo stazom obraća i kaže: „Ti si Sanja Kavez?“. „Da, Kavaz“. „Ja sam Draga Žbontar, prijateljice smo na Facebooku“. „Oh kako ti pristaje ime, draga ženo“ pomislih. Razmjenismo par rečenica. Saznajem da je iz Slovenije, zaposlena je, djeca su odrasla, aktivno trči već par godina. Nastavljamo da pratimo jedna drugu cijelom stazom, ali bez mnogo priče. Pred kraj dogovoramo da li ćemo paliti čeone lampe. Odpuhujemo kad saznajemo da umjesto očekivana 3 zapravo imamo 5 kilometara do kraja. Gasamo po travnatoj stazi, gledamo u pravcu osvjetljenog Umaga i čini nam se da svjetla stoje i da se ne primičemo cilju.

Stižemo do ceste, ja razmišljam da se dugo nisam obradovala nekom asfaltu kao umaškom te večeri. Ulazimo u cilj Draga i ja zajedno. Grlim je i zahvaljujem joj se što je sa mnom podijelila te najljepše, najteže i najduže kilometre. Bez nje bi sve bilo drugačije. Uzvraća mi istim riječima. Epizoda koju sam opisala je univerzalna, desila se mnogima. Isto sam sutra ujutro pročitala iz zagrljaja dvojice trkača, jednog Srbijanca i jednog Hrvata, koji su 173 km pretrčali zajedno. Pomislih kako smo na stazi svi isti paćenici koji su došli istrčati do cilja i često u agoniji koju prolazimo, dočekujemo sapatnike na stazi bez ikakve predrasuda ko su, odakle i kako se zovu. Ultra je katarzično iskustvo do kojeg se stiže na talasima agonije i sreće koji naizmjenično sustižu jedan drugog. Upravo na tim talasima svi jurimo ka cilju u kojem ćemo sa žuljevima na stopalima i bez noktiju na prstima stati i upoznati se sa svojim boljim „ja“.      

100 miles of Istria Review

Ne bih da trošim svoje i vaše vrijeme sa puno priče o organizaciji same trke. Odlučila sam dati pregled ključnih stvari i ocjeniti ih u rangu 1-5.

Segment	Ocjena	Komentar
Prijave	5	Jednostavne, putem weba
Startnina	5	Vrijedi svakog centa
Startni paket	5	Salomon majica, Compressport navlake
Komunikacija sa trkačima	5	Višejezična, blagovremena, korisna
Preuzimanje brojeva	5	Bez gužve, zabuna
Prevoz do starta	5	Bez kašnjenja, gužve
Start trke	5	Na vrijeme, još da nije bilo nevrijeme
Staza	5	Prelijepa, raznovrsna
Markacija	5	Na nekim mjestima na svakih 10-20m
Okrepe	5	Čini ti se zapravo da trčiš s gozbe na gozbu
Cilj	5 +	U cilju dobijete medalju a kombi vas vozi do hotela gdje vas čeka večera/ručak. Poslije vas uredno vrate kući na spavanje tako da možete popiti koje pivo više.
Volonteri		Ljubazni, odmjereni, profesionalni. Vjerujem da ne bi odbili ni da zatražite masažu stopala.
Ručak/večera za finišere	5	Klopa za sve ukuse i prohtjeve
Fotografije i snimci	5+	Čak i u mraku, magli, kiši, snijegu, fotografi su sve dokumentovali maestralno
Proglašenje	5	Ceremonija na kojoj se svi osjećaju važnima
Nagrade	J	Ne znam šta su, al vjerujem da su vrhunske

Zbog svega navedenog, čestitam direktoru trke, Alenu Paliski, i cijeloj ekipi sportsko-rekreativnog kluba Alba i sportskog društva Trickeri kao i volonterima, svim sponzorima na uspješnoj organizaciji trećeg po redu izdanja ultra traila "100 milja Istre".  

Blatnjave staze i patuljci u noći

Za kraj, prenosim vam tri izvještaja sa sve tri trail trke koje su se 17-19.04. trčale u Istri. Dva su pisana, jedan je video. Sva tri su o učešću sjajnih cura koje sam ponosna što poznajem. Prva je Ingrid Nikolesić. U cilj 65-ice je stigla druga. Na ceremoniji proglašenje pobjednika nije bila jer je tog jutra bila pejserka na polumaratonu u Rijeci za vrijeme 1:40. Druga je Iva Matina, Zagrebčanka, trekerica i instruktorica fitnesa. Treća, Marina Nikolić, ultrašica iz Beograda, je završila trku na 173 km halucinirajući o patuljcima i brdima koja plešu. Sva tri zaslužuju vašu pažnju!

Ingrid Nikolesić, 65 km, 7h 15min, Buzet-Umag

Rezime dana: T3, T4, espresso, nema vrhnja, kiša, kiša, start, Niiiiikolaaaaa, nisam ti ja majka!!! kiša, medvjedji luk, ali ono livada cijela, i sve miriše, a u luku daždevnjak, pa još jedan, pa blato, potok, blato, potok, kiša, hladna voda u potoku, cesta jeeeeee, brdo, brdo i smišljanje rečenice jedne jedine, koja mi ipak neće trebati, da i kiša fkors i neki mali vjetrić i ja sami....i zašto se sve to dešava...gospodjo stavite mi rukavice? gel, voda, nizbrdo i pljus u blato, blato, blato, blato, kiša, gel, voda, jebem ti blato, kiša, kiša, brdo, kiša, aaaaaaa cesta nema blata, jebem ti vjetar, kako sad tako jak vjetar, alo?! daj prestani puhati!!! kiša, iglice u kvadrima što je to, pa mogla si se toplije obući pa se ne bi smrzla, to su iglice... čips, čips, čips pa opet blato, kiša, blato, kiša, blato, pa dokle više blato, brdo, brdo, blato, čips, čips...i kaže on meni čips nije zdrav! ma daj, a što mogu kad ga volim, mislim taj čips pomenuti....cesta, jeeee, kratko jer opet jebem ti blato, a kiša, kad je stala kiša?! otkud tolko blato, pa imam još gelova!!!! gel, voda, sljedeći po ps-u za 20 min, jebem ti blato, blato u tenesicama i na tenesicama hmmmm, koliko su sad teške? da ih je izvagati? blato, blato, jel prošlo 20 minuta za taj gel?...blato, pa malo ceste opet i cilj i čips 

Uglavnom, često me pitaju o čemu razmišljam dok trčim 

Iva Matina, 110, 110 km, 20h 25min, Lovran-Umag

Marina Nikolić, 173 km, 44h 17min, Labin-Umag

DA LI SAM VIDELA PATULJKA!?

Najavljuju kisu za subotu, plasim je se, ali kako svima, tako i meni, zar ne!? Nisam od secera, necu se otopiti, a malo blata bice cak i zanimljivo... :-) Eh, poce kisa jos u petak, na samom startu. Dobro, to je samo 173km, izdrzacemo. :-) Nikada se vise nisam radovala na startu, nego sada, mozda zato sto je to moja najduza trka do sad, najveci izazov, krecem u borbu protiv sebe... Bas tako sam ponavljala sebi: "Run your own race!" (Nickademus Hollon)... Nije me zanimalo ostalih 250+ ljudi na startu, nece trcati umesto mene, sama moram da izguram do kraja. 10, 9, 8, 7... 3, 2, 1, START!!! Ispade cvetic sa kose... Suze... Ali dobijam ga nazad vec posle par kilometara :)))) SRECA, RADOST!!!

Odmah mi je jasno da ta trka nije samo 173km... to je 173km po terenu po kom je tesko i hodati, po magli, po mraku... Ali, trcim, uzivam u svakom kilometru, ne plasim se mraka, ne ometa me magla ni sparina, jedino mi smeta jakna i pitam se sto sam je ponela. "Ipak je trebalo da trcim u majici, a ne da slusam druge i ponesem jaknu..."

17h nakon pocetka trke borim se da me vetar ne oduva sa vrha, krijem lice jer svaka kap kise boli kao ubod igle, krijem sake u rukave jer prste vise ne osecam od hladnoce, i razmisljam da li bi dosli po mene ako bih sela tu i pokrila se folijom... Hocu kuci!!! Ne mogu vise, previse je hladno, satima se penjemo na vrh, satima nas vetar ubija, tresemo se, a treba se spustiti jos 10km po blatu do kontrolne tacke. :-( A tamo me ceka jos jedna jakna, za koju sam se takodje pitala zasto sam je ponela... Sreca pa nisam bila tvrdoglava ovog puta, pa sam poslusala trkace, i spakovala jakne... "Odustacu, previse je hladno!" Padam 2 puta u blato, celom tezinom na kuk, pa na ledja, placem od muke, a tih 10km spusta nikako da prodje.

...Kazu da sam u Buzet dosla pokisla i nasmejana, misle da mi nije bilo tesko... Ja sam se samo smejala od srece sto vidim ljude, sto imam gde da se sakrijem od kise, sto mogu da skinem sa sebe mokre stvari koje nosim 20h, sto mogu da popijem caj, sto mogu da sednem... NIKADA SE NISAM TOLIKO SMRZLA!!!
Daju mi stvari, ali blato u koje sam padala prodrlo je i u moje pore, a nemam tus, nemam ni peskir, sobica u kojoj se presvlacim je ledena, i na sebe tako prljavu samo navlacim suve stvari. Nepromocive patike su mi pune vode, a nemam druge, jer ko je ocekivao da ce nepromocive patike biti mokre... Suve carape u mokre patike... I sta sam uradila!? Samo cu napraviti zuljeve... Silazim medju ljude, hipotermicare... Svi se tresu, svi odustaju, a volonter i trkaci sa kojima sam presla jedan deo staze me mole da i ja odustanem... Kisa ne staje, kazu da nas pravo blato tek ceka (i, ne, nisu slagali), i ja odustajem. Crkao je telefon od kise, i ne mogu sebi da dozvolim da odem u sumu sama bez telefona... Sedim sama, suze krecu... "Zar bas na ovoj trci da odustanem!?" Stavljam kapuljacu, izuvam se i na noge stavljam flastere preventivno i navlacim neke kese od napolitanki (to je sve sto su mogli da mi nadju), i nadam se da cu uspeti da zavrsim trku... Ne mogu da odustanem, ne zelim... Tesko je, ali sta sad!? 2 jakne ce valjda pomoci da mi bude malo toplije.... Trcim i placem... Placem jer sam srecna sto nisam odustala!!! Skupila sam...hrabrost, i nastavila!!! Ma, bravo, Marina!!!

Pravo blato nas je tek cekalo, kao sto su rekli... Zivo blato... 124. km, popela sam se na Zamask, i momcima na osmeh uzvratila sa: "Zovite prevoz, odustajem!" Toliko blata, zabe koje krekecu kilometrima, nije to za mene... Dosla sam da uzivam na Istri, ne da se valjam u blatu. Idem kuci, u zagrljaj svom decku!!! Opet je strasno hladno, i dok cekam prevoz pocinjem da se tresem, dok konacno nisam docekala da me momci sa kontrole puste da u njihovom autu docekam svoj prevoz... Prolaze minuti, i konacno neko od trkaca nailazi, dvojica momaka, stranaca... Zar su oni jaci od mene!? "Mogu li ja da se predomislim!? ja bih da nastavim trku!?" I sekund kasnije, ne sacekavsi odgovor, vec stojim ispred auta i spremam se da nastavim trku... Neko vreme sam sa tim strancima drzala temo, a onda sam se izdvojila (kakva greska!).

Opet uspon, dokle ti usponi!? Pedja i ja smo u mojoj basti, objasnjavam mu gde da postavi gipsane PATULJKE... "Marina, trgni se, to su markacije, nema Pedje..." Marina, jesi li videla patuljke!? O, da, jesam... Svaka crvena markacija, bila je patuljak. Usponu nikad kraja, zbunje, markacija, stene, markacija, zbunje, markacija, stene, markacija... "Ja se vrtim u krug... Ovaj ispred mene me zeje*ava, postavlja mi markacije u krug!" Pocinjem da vicem na trkaca ispred sebe: "Ima li kraja!? Dokle u krug!?"... Valjda je stranac, odgovor nisam dobila... Ili njega nije ni bilo!? Eto me konacno u Oprtlju... Jos oko 35km do kraja... dobro sam, konacno mogu da trcim nizbrdo, nece mi trebati vise od 5h da stignem do cilja... Ali, spava mi se... Trcim zmureci, pa se trgnem... Nadala sam se da cu izdrzati do kraja... Saznanje da umesto 20km do kraja imam 30 opet izaziva suze... Trcim, placem na glas, i razmisljam kako ipak necu stici za 35h, nego 36h... Daleko ispod 40 planiranih.. :)))))) Ali, od pocetka ne ide po planu, zasto bi sada...

Tadeja Krusec je organizator trke, saznajem... Eto je, prica mi kako jedan deo staze moram preci prateci markacije, a onda do Umaga moram sama da nadjem put. "Zasto su markacije postavljene u kontra smeru!? Treba da trcim nazad!"... U sledecem momentu sa Groznjana jurim nazad ka Oprtlju, trazim skretanje ka Umagu... Ostaje mi jos samo nemarkirani deo staze, moram ga pronaci sama. Jurim nizbrdo, pa uzbrdo da proverim sa Tadejom da li je to prava staza... "Ne, nije!"... Hajde opet, nizbrdo, pa uzbrdo... Opet nije... Hajde opet nizbrdo, mozda ovog puta nadjem cilj u Umagu... Nema... "Ali ja sam ipak presla svojih 100 milja... Da li ce ih Tadeja priznati!? Nije fer da nas tera da trcimo nemarkiranim stazama, tesko je naci put do Umaga"... U sledecem momentu, vec sam u sumi u Velikom Mokrom Lugu, vrtim se u krug i trazim ulicu koja vodi do moje kuce. Vlada stoji sa mnom, objasnjava mi kuda da dodjem do kuce, ali vrtim se u krug. Onda se pojavljuje Goran autom, da me odveze, ali u trenutku kad prilazim autu, auto nestaje... Nema veze, docice Tadeja da me odvede kuci, ionako je ona organizator, mora da brine o ucesnicima... Cekam, sati prolaze, niko ne dolazi po mene... Trcim u krug, trazim nekoga ispred kuca koje su tu, da bi mi objasnili u kom kraju Velikog Mokrog Luga se nalazim. Nema nikoga...  Hmmm... A sigurna sam da je to VML, samo sa neke druge strane...  konacno dolazi Vlada, objasnjava mi da sam ja u svojoj kuci, samo je ne vidim. Stari fica plave boje, ustvari je moj frizider. vadim hranu iz ranca, slazem na frizider, i jos uvek ubedjujem Vladu da to nije moja kuca  Ali, kako ne umem da objasnim gde mi je kuca, prihvatam da ja ipak zivim tu, da je taj fica moj frizider... Ali, gde su svi!?

Trgla sam se jer se paleta na kojoj sam spavala pomerila, i mislila sam da padam... Budim se, pored mene je ranac, jakna, stapovi, u ruci drzim one kese od napolitanki i flastere... Pa, da, trku sam zavrsila, Tadeja treba da prizna rezultat... "Ne, sta ce mi ove kese u ruci!? Sta cu ja na paleti!?" Sunce vec przi, skoro je 10.30h... Zar nije poslednji put bilo 6 kad sam pogledala!?  "Gde sam!? Odakle ja na sred njive, na paleti!?" Sreca pa sam malo dalje ugledala coveka na traktoru... Trcim do njega, pitam koji je dan... Ne zna da mi kaze... Pitam u kom delu Velikog Mokrog Luga se nalazim, gleda me bledo... Pitam u kom gradu se nalazim, uzvraca pitanjem odakle sam... Shvatam da mu delujem kao luda, ali odgovori, covece, na neko pitanje!!! Konacno spustam glavu i na butini vidim svoj broj, i shvatam da sam na trci, ali na pitanje da li smo u Umagu, debeli odgricno klima glavom... "pa, gde sam, u pm!?"  Onda pocinje da nabraja mesta koja su oko nas... Groznjan, Buje... TO MI RECI!!!! Groznjan!!!! To mi je kontrolna tacka ka kojoj sam krenula... Objasnjava mi debeli kuda da idem, i uplasena od njega, bezim koliko me noge nose... Kad sam konacno zamakla, pokusavam da nadjem neke markacije, ali ih nema... Pokusavam da se setim kako sam tu dospela, ali ne znam... "Pedja me ceka, sigurno brine"...

Stigla sam i u Groznjan... Iz drugog puta... A tamo konacno poznato lice, Damir... Ja jos uvek ne znam da li trcim, ili sam trku zavrsila, gde sam bila i sta sam radila... Ali znam da moram stici u Umag... A do Umaga 5h plakanja... Tetiva ne da da potrcim, misli se vracaju na onu paletu, na kontrolnim tackama se javljam ljudima, a nisam sigurna da li ih vidim... Jos 20km do kraja, a meni treba 5h da ih predjem... 
U toku noci su sumske staze bile ulice sa kucama, grane ljudi u odelim, stabla zivotinje, a bare deca na biciklama... Iznad tunela sedeli su PATULJCI i gledali me... Bila sam svesna da su to halucinacije... A u kom trenutku sam prestala da budem svesna realnog sveta, i presla u svoj ishalucinirani svet!?

Na stazi skoro 45h... I nikada necu prezaliti sto se tako zavrsilo, ali sam naucila da na trku moram otici savrseno odmorna... ili ce se sledeca trka na nekoj paleti i zavrsiti!

Marina, da li si videla patuljka!? O, da, i patuljka, i ljude, i lavove, i krave, i tigraste macke, i sebe kao Alisu u zemlji cuda, veliku kao kuca, i lica ljudi na zemlji, i zmajeve, i decu, i lustere u sred sume, i kraljevske stolice... Videla sam i neke dve cipele cak 2 puta, na putu ka Groznjanu, koje niko drugi nije, ali sam gotovo sigurna da su one bile prave. Video ih je jos neko!? A kada sam Pedju videla 500m od cilja, pravog Pedju, mislila sam da on nije pravi... Mislila sam da ga vidim od silne zelje za njegovim zagrljajem... Kako je prijao taj zagrljaj...

I, da... ovo jeste moj sport!!! I jako sam ponosna na svojih 45h... I jako sam srecna sto ona njiva nije moja kuca!!!

Istra, 17.-19.april, 2015.

   

Kako do prve ultre

Nikad nisam dosledno pratila niti jedan program treninga. Za svoj prvi polumaraton sam se spremala sama i uz povremene konsultacije sa iskusnijim trkačima, trčala sam, vozila biciklo, igrala tenis. Za pripreme za prvi maraton mi je prijateljica poslala program koji sam svega jednom otvorila. Znam da uvijek predlažu 4-5 trkačkih treninga sedmično a ja bih uvijek jedva nalazila vremena za 3. Trčala bih treninge srednje dužine i duge jer volim taj meditativni „long distance running mood“ a i bili su dobar pokazatelj da bih trku mogla završiti u solidnom vremenu i bez bolnih posljedica. Međutim, za svoju prvu ultru koju ću trčati 18.04. u Istri, po prvi put pratim program treninga i na moje veliko iznenađenje, po prvi put sedmično trčim 5 puta!

Studijska posjeta Istri: volontiranje na Valamar Trailu

„Ne znam šta bih im rekao da trebaju poboljšati. Jednostavno, savršeno organizovana trka“, tim  riječima mi je „100 milja Istre“ opisao Benjamin Krnić, moj sugrađanin i finišer drugog izdanja ove najznačajnije trail trke u regionu. Njegov komentar se savršeno uklopio u predstavu koju sam do tada stvorila sa strane analizirajući trku iz različitih uglova: i kao trkačica, ali i kao osoba sa debelim iskustvom u odnosima s javnošću. Njihov identitet, imidž i ugled ukazivali su na to da je riječ o jako ozbiljnoj ekipi s jasnom vizijom, velikim planovima i visoko podignutoj ljestvici kada su u pitanju standardi kvaliteta. Moram priznati da sam ih u početku više analizirala iz ovog drugog ugla. Kao polumaratonka, samo sam s divljenjem posmatrala liste finišera, na njima bih tražila svoje zemljake i bila ponosna na njih i ni pomislila nisam da ću ubrzo poželiti i svoje ime na spisku sa narednog izdanja trke. Sazrijevajući, otkrila sam veliku strast prema trčanju u prirodi i danas ono što mi se činilo dalekim, na dohvat je ruke - a to je trčati i organizovati ultre.

Valamar Trail 2014 

Međutim, prije učešća na „100 milja Istre“ željela sam da upoznam organizatore i vidim šta je to presudno u organizaciji njihove trail trke zbog čega se svi učesnici vraćaju kući s puno hvale. Organizator trke, Alen Paliska, mi je na moj iskazani interes o njima, pružio priliku da saznam više o organizaciji volontirajući na njihovom novom projektu, Valamar trailu, trci koju je Sportsko-rekreativni klub „Alba“ iz Labina 04.10.2014. godine po prvi put organizovao u Rabcu. Bila sam presrećna zbog ove ponude, prvenstveno jer će mi trčanje donijeti još jedno novo iskustvo, ovog puta volontersko a i moje znatiželja i strast prema učenju će konačno dobiti svoje pravo zadovoljenje. Osim toga, sâm poziv da učestvujem u organizaciji trail trke i učim od najboljih mi je ukazao na njihovu širinu i otvorenost koja nije karakteristika kojom se može pohvaliti veliki broj pojedinaca, grupa, kolektiva ili organizacija. 

Ako ne trčimo, onda volontiramo na trkama

Do mog dolaska u Istru i volonterskog angažmana urađeno je mnogo posla tako da se priključujem ekipi pred samu trku. Ekipa je uigrana, sve štima. Primamo prijave, izdajemo startne pakete, provjeravamo da li učesnici imaju obaveznu opremu. Sve ide uz osmjeh. A onaj najširi osmjeh, kako ga mi zovemo olimpijski, mi je na licu kad ugledah Gorana Lesjaka, razmjenismo riječi hvale jedno drugome, on meni čestita na entuzijazmu, ja njemu na trkačkim rezultatima i volonterskom angažmanu jer smo oboje tog dana „staff“ a posebno na odluci da u Rabac dođe sa svoje troje djece o kojima će brinuti sam jer je supruga odsutna. Nakon dva uspješna starta u 8 i 9 časova, sjedam u auto sa Alenom, Elvisom Černekom, doktorom, i Dejanom Hrenom, oficijelnim fotografom, nakon čega za nas počinje trka koju učesnici ne vide – trka s vremenom da se sve dostavi na okrepne stanice, da se obiđu kontrolori, volonteri na stazama, ako ništa, bar da se preko radio talasa ili telefonom uspostavi kontakt sa ekipima na terenu kako bi se provjerilo da li je sve u redu. A uvijek nešto krene kako ne treba. Trkači skrenu sa staze ili krenu pogrešnom, profule okrepnu stanicu pa im treba dostaviti okrepu, lokalno stanovništo poskida markaciju koju treba zamijeniti novim zastavicama.

Paliska i domači

Staze koje obilazimo vijugaju obalom i šumom, zemljanim i šljunkovtim putevima kroz prirodu ili afaltom kroz sela i čarobna istarska mjesta poput Labina. Alen je Labinac, dobro poznaje teren i mještane što može biti olakšavajuaća ali i otežavajuća okolnost. Ne vole svi da im pred kućnim vratima po cijeli dan protrčavaju svite čudaka sa štapovima, dokoljenicama i helankama, ruksacima na leđima, kačketima i maramama na glavi. U svoj frci koju kao organizator proživljava, Alen nađe vremena i da stane sa „domačima“, porazgovara s njima i obavijesti ih šta se dešava i koliko će sve da traje. Minuta-dva koliko treba da se dobrosusjedski odnosi uspostave ili održe i idemo dalje. Alen telefonira ili prima pozive. Doktor, na sreću, nema posla, i svo vrijeme je s nama ali Dejana ostavljamo na dijelovim staze na kojima on namješta kameru, znalački hvata magične kadrove kako bi zatim sačekao dolazak takmičara i zabilježio fenomenalne fotografije.

Istarska posla

Veliki broj učesnika Alen lično poznaje tako da ih uz put bodri, razmjenjuju se pozdravi. Na okrepnoj stanici u Labinu pristiže Mirjana Kmačić-Pellizzer, trči bez broja. Alen i Mirjana se poznaju, razgovaraju a onda i mi ostali saznajemo okolnosti zbog kojih Alen još jednom mora iskoordinisati osoblje kako bi se situacija riješila i svi bili zadovoljni. Iako se prijavila za učešće na trci od 73 km, tog jutra nije bila sigurna da će uspjeti završiti trku i stići u smjenu na posao u restoranu koji vodi sa suprugom pa se predomislila i krenula trčati stazu od 53 km bez da je izmjenu iskomunicirala sa organizatorom. (Ja u nevjerici slušam i razmišljam, kakva je to žena koja prije posla istrči 53 km i ode u drugu smjenu! Po povratku kući sam potražila odgovor na to pitanje a vi ga možete pronaći ovdje.) Mirjana je inače humanitarka, avanturistica i čuvena trkačica iz Rovinja koja iza sebe ima završene prestižne trke poput onih u pustinjama Gobi, Atakami, Sahari ili ledenoj pustinji na Antarktiku. U tom trenutku je vodila. Tako je ostalo do kraja. Nakon Alenove intervencije, prebačena je u evidenciju učesnica u trci na 53 km koju je završila kao prvoplasirana.

Multitasking i hendlovanje na trci

Oko četiri sata završavam u ciljnom prostoru bez posebnog volonterskog zadatka. Tu sam da ispratim šta se dešava po dolasku trkača, upoznam se sa sistemom evidentiranja prolaznog vremena i plasmana. Da pozdravim drage ljude koje znam i upoznam nove. Pred ceremoniju proglašenja pobjednika pojavljuje se Alen i preuzima mikrofon kako bi vodio program do kraja a ja ne mogu da se ne pitam kako ovaj multitalentovani Istrijanac, kralj multitaskinga uspjeva držati sve konce u svojim rukama i svo vrijeme imati u glavi cjelokupnu sliku svega što se dešava na terenu. Pri tome, riječ je o osobi koja je prije svega vrlo spontana i jednostavna. I samokritična jer na moje pohvale za organizaciju i komentare koje sam mu prenijela a koje su drugi dali o trci, Alen kaže da sve uvijek može bolje. 

Nažalost, ovoga puta nisam trčala u Istri. Stranu trke koju sam propustila je bolje vidio Zoran Đukić koji je gost bloger i koji će na sam događaj dati osvrt iz svog ugla.  

Uhvati sunce, iskoristi jesen

Kako početi? Neretko pitanje svakog (puto)pisca! Sarkastični jezici bi rekli: “Pa od početka! “Blago onom ko zna gde mu je početak! (I teško onom ko zna gde mu je kraj). Kada pišem o nekoj posebnoj trci uvek se pitam kada i kako sam počeo trčati i zašto još uvek trčim. Tako je i sada dok pokušavam da prenesem utiske sa jedne nedavno održane trke. Ali jesenje trke sustižu jednu drugu, utisci se mešaju, preklapaju i na kraju spajaju. Najradije bih pisao o svim trkama koje sam trčao u poslednjih mesec dana i više, ali to se ne bi uklopilo u Sanjin koncept, jer sam obećao da ćemo zajedno kroz jedan post sumirati utiske sa  Valamar traila.

Taj vikend nisam ni planirao bilo kakvu trku jer sam bio poslovno zauzet. A kao svaki vikend u septembru i oktobru, trka je bilo na sve strane. Nekoliko dana pre tog vikenda sam saznao da su moje poslovne obaveze pomerene ranije. Odlično, vikend je slobodan. Ali to sada vuče druge probleme i dilemu koju trku izabrati. Da li Trku preživljavanja na nepoznatoj lokaciji u divljini Srbije ili trail trku u Rabcu. Ovo je bio uži izbor od još nekoliko opcija. Iako sam pre nepunih mesec dana trčao u Istri, sad već moju omiljenu trku, Paranzana Magic Wine Run, ipak sam se na kraju odlučio za Rabac. Valjalo je iskoristi to oktobarsko sunce maksimalno, a gde drugo nego na istarskim plažama i brdima.

"Krenuo sam na put, put je bio dug.

Kasno sam shvatio da je taj put-krug!"

Tin Ujević

E tako možemo ukratko opisati početak našeg puta ka Istri, a to sve zbog toga što ja živim u iluziji da između nas ne postoje granice. Ipak u realnom svetu itekako postoje i za njih su nam potrebni pasoši (šta sve neće da izmisle, ccc…). Ako zaboraviš da ga poneseš, kao što sam ja zaboravio ponijeti svoj, put će postati krug. I tako sa dva izgubljena sata, Ana, Nikola i ja, prelazimo granice. Sanja nas čeka na poznatom mestu ukrštanja sarajevskih i beogradskih puteva, Slavonskom Brodu. U Rabac stižemo u večernjim satima, taman na vreme da podignemo brojeve. To veče smo proveli u apartmanu spremajući se za jutarnju trku. Nakon prespavane noći, budimo se u prelepom sunčanom majskom, pardon, oktobarskom danu. Sunce, pogled na more i miris svežeg morskog vazduha obećavaju divan dan i trku.

Start naše trke (od 13 i 21 km) je u 9 časova, dok su trkači na dužim distancama (53 i 73 km) krenuli sat ranije. Ana i Nikola su se opredelili za kraću stazu od 13 km, Sanja volontira na organizaciji trke, a ja sam na stazi dugoj 21km. Prvih 7 km se staze poklapaju, pa ja odlučujem da trčim uz Anu i Nikolu.

Prvi deo staze ide uz more, tako da imam dovoljno materijala za fotografisanje. Nakon mora, staza naglo ide uz brdo ka starom delu Labina. Uz sepertine, lagano poskakujem sa kamena na kamen i hvatam kakav-takav tempo, ali i dalje sa foto-pauzama.

A i kako bi drugačije, ionako sam na ovu trku došao da se zabavim i uživam u čarima Istre. Nakon sedam kilometra, u samom jezgru starog grada u Labinu, staze se razdvajaju.Tu je trebalo da bude i okrepa, ali je ja nisam ni video, rekli su mi posle da je bila malo uvučena.

Ali nema veze, nije mi ni bila potrebna, imao sam još vode, a sledeća okrepa bi trebala biti na 13. km. Do okrepe trčim malo jačim tempom, ali dovoljno sporim da me ne odvuče od istraživanja okoline.

Dolazim na okrepu bez kapi vode u boci i tamo me dočekuje pravo iznenađenje - nema vode! “Kako, bre, nema vode?” Momak koji je tu nema odgovor na moje pitanje i nudi mi svoj sok od jabuke i kaže mi da voda treba stići svakog minuta. Otpijam malo soka i odlučujem da sačekam vodu, a i šta bih drugo. Voda dolazi posle 10 minuta, ja pomalo razočaran, ne zbog gubitka nekog plasmana već zbog toga što sam se čekajući ohladio. Nastavljam trku, razočarenje me polako napušta. Počinje uspon, tu već prestižem sve one koji su me pretekli na okrepi. Izlazim na vrh brda, vidim more na horizontu, momentalno zaboravljam problem sa vodom i trčim ka moru. Uz put berem žalfiju, propuštam je kroz prste kako bih pojačao njen miris. Uz pogled na more i miris žalfije, trka dobija novu dimenziju.

Pazim na svaki korak jer je teren pun kamenja i svaka greška mogla bi da me košta završetka trke. Staza počinje da se spusta ka moru, inercija me ubrzava, ali i dalje pazim na svaki korak. Lagano stižem pred cilj, ispred mene finišira trkačica koju voditelj najavljuje kao drugoplasiranu. Ja za njom tiho ulazim i tražim svoje prijatelje kako bi što pre otišli na krioterapiju u morskoj vodi.

Nakon odmora na plaži, imali smo vremena da obiđemo Pulu. Nedelja je predviđena za povratak kući ali preko Opatije. Sve u svemu, odlična trka i kvalitetno ispunjen vikend.

Na kraju mogu dodati, da nije važno kako početi, jednostavno počnite. Počnite pisati, trčati… Ne tražite izgovore, već potražite motivaciju oko sebe. Sipajte šolju čaja, dobrog vina ili bilo šta što vas opušta i počnite. Počnite pisati, inspiracija će doći, počnite trčati kondicija će vas sustići, počnite da volite naćiće se neko kome će to trebati.

Ovdje možete pogledati fotografije sa Valamar Traila 2014.