Organizacija UTMB trka, po mnogima jedne od najtežih ultra trail trka u svetu, po nekima jedne od najlepših, podrazumeva višemesečnu proceduru za gotovo 7000 takmičara na nekoliko trka koje se organizuju krajem avgusta svake godine. Prijave za trku, nakon uspešnog prikupljanja kvalifikacionih bodova, završavaju se u decembru prethodne godine, lutrija na kojoj ste izvučeni za ucešće ili niste odvija se još u januaru i tada se, osim za nekolicinu elitnih takmičara, formira konačan spisak učesnika - gotovo osam meseci pre samog događaja. U maju se verifikuju lekarski pregledi i odobrenja, u junu sam organizatoru potvrdio da ću biti smešten u Chamonixu, te da ću, za prevoz do starta TDS trke 30. avgusta u 6h ujutro u Cormayoru, gradiću u Italiji sa druge strane Mon Blana, koristiti poslednji od tri ponuđena polaska autobusa Chamonix-Cormayor, u 4.30h ujutro. Za ucešće na trci neophodna je obavezna oprema, a nedostatak nekih od njenih delova, pre svega iz bezbednosnih razloga, podrazumeva automatsku diskvalifikaciju iz trke. Tako recimo, ukoliko nemate nepromočivu jaknu određenog kvaliteta, ili dve čeone lampe - obe sa svojim rezervnim baterijama, sud za vodu minimalno 1L zaremine, ili neke druge delove garderobe, organizator vas jednostavno smatra suviše suicidnim da bi vas pustio u alpske nedođije i vukojebine, gde bukvalno za četiri sata možete da protrčite kroz četiri godišnja doba. Dan ili dva pred trku, u procesu prijave i dobijanja startnog broja, svaki, baš svaki takmičar prolazi rigoroznu kontrolu opreme. Za više od 1800 učesnika TDS-a, za ceo proces prijave bilo je predvideno šest sati, u utorak popodne, dan pred start. Izmedju ostalog, učesnici dobijaju papir na kome su slučajnim izborom obeležena 3 dela opreme koji se proveravaju. Ironija je da je mene kao jedna od te tri stvari zapala i provera suda za vodu, odnosno meha u trkačkom rancu, te da sam ga držao u rukama i pokazivao sudiji! Pri tome, niti on niti ja nismo primetili da je meh bez svog zatvarača.
30. avgusta, u 4.26h, još uvek u apartmanu u Chamonix, na 4 minuta od polaska autobusa ka startu sa trke sa druge strane planine, onim malim procentom mozga koji je uspeo da se probudi, pokušavam da smislim šta suvislo mogu da izvedem. U cajtnotu, samo otvaram već prepun ranac i u njega nekako nabijam flašu sa vodom koju držim u ruci. Pokušavam da ga opet zakopčam, ali flaša je prevelika i grlić ostaje van. "Sa ovim neceš dogurati ni nekoliko kilometara, a ne 120km do cilja.", razmišljam u sebi, nabacujem na sebe dve vreće sa rezervnom opremom, jednu koje će me sačekati negde na pola trke i druga u cilju, pa istrčavam u alpsku noć. Nedaleko na ulici susrećem nekog sa istom ljubičastom i plavom vrećom - još jednim TDS takmičarem. Žurno prolazim pored njega i pozivam ga da požuri. Prilično je smiren i kaže da autobus sigurno polazi neki minut kasnije te da stižemo na vreme. Odlučujem da mu verujem, pa užurbanim korakom, ali bez trčanja, nastavljamo zajedno. Stižemo do sportske hale gde bi trebalo da bude autobus, ali tamo nikog ne zatičemo. Izgleda da nismo baš na dobrom mestu. Ali na kom onda treba da budemo? I koga da pitamo u gluvo doba, u pola noći? Srećom, on u mobilnom ima koordinate lokacije busa i odatle nastavljamo par stotina metara dalje gledajući malo u put a više u telefon, ali sad već u paničnom trku. Koji minut kasnije sedimo u busu na putu za Cormayor. Razmenjujemo par reči, pitam ga odakle je."Capetown, South Africa", jedva uspevam u svojoj bunovnoj glavi od svega da memorišem. U Cormayoru po izlasku iz autobusa se razdvajamo, gubeći se u reci takmičara koji grabe ka startnoj kapiji. Nije dobro počelo, ali počelo je...
TDS je prva od tri glavne trke oko Mon Blana. Duga je 120km, sa ukupnim usponom od 7200m. Dalje o TDS,CCC, UTMB...
Iskustvo iz 2014. godine, sa ucešca na UTMB trci, govori mi da su start i pozicija na početku trke prilično važni. Nakon prvih nekoliko kilometara i nakon što se izađe iz grada i odmakne malo u planinu iz njegove okoline, staza će se verovatno suziti i pretvoriti u planinarsku stazu gde je obilaženje teško izvodljivo, a ako jeste, oduzima mnogo energije. Otprilike, sav prethodni karbo-loding se potroši već tu. Prvi vremenski limit u kom takmičari moraju stići do 15km udaljenog Las Combala i pri tome popeti skoro 2000m, namešten je prilično "usko", 2h 45min. posle starta. To znači da nije poželjno da ostanete zablokirani negde na začelju kolone, čiji tempo morate da pratite. Čekajući start, osvrćem se da vidim gde se otprilike nalazim medju 1800 startera i iza sebe vidim možda svega 150-200 takmičara. Ispred mene ih je bar 1500 - moraću požuriti i probiti se na samom početku što više, ako ne mislim da ostanem zaglavljen na začelju...
Posebnost trka oko Mon Blana, a mnogi od nas bi rekli njihova lepota, nalazi se u njihovoj brutalnosti, zasnovanoj na prostoj geografiji. Mon Blan je okružen sa nekoliko vrhova i prevoja viših od 2500m, koji se nalaze na trkačkim rutama. To ostavlja dovoljno prostora za duge, kontinuirane uspone iz njihovog podnožja gde se u cugu penje i prelazi više stotina metara nadmorske visine, često više od kilometra. U zavisnosti od dužine tog dela staze, usponi mogu biti vrlo strmi. A i tu geografije nije ostala dužna. Profil TDS staze je obuhvatao tri glavna uspona - jedan na samom startu, gde se za oko 8km staze penje oko 1200m u vis. Poređenja radi, Avala i Fruška Gora zajedno jedva imaju 1000m od nivoa mora. Drugi uspon je na sredini trke i prilično je brutalan - gotovo u jednom komadu se penje 2000m visine, od toga na prvom delu, od Bourg Saint Maurica do Fort de la Platte, postoji strmina gde se za svega 5km staze penje oko 1200m u vis. Za sam kraj je ostavljena poslastica sličnog nagiba, gde se opet za oko 8km u dva navrata zajedno penje oko 800m, ali poslednjih 400m visine je jedna prilično strma vertikala koja je možda i najstrmiji deo cele staze.
Grabio sam od samog starta, gotovo panično se probijao još u uskim kormajorskim ulicama, trudivši se da pred uska grla u planinama zauzmem što povoljnije mesto. Tako sam savladao prvih 2000m penjanja, sve dok pred nama nije pukao pogled sa 2600m visokoga prevoja Col Chavannes. Ako se ponekad pitaš zašto radiš to što radiš, jedan pogled sa ovakvih mesta ti, u svoj svojoj lepoti, pruži jednostavan odgovor. Onda sa vrha samo potrčiš dole. I to činiš kao neko dete, od sreće. Posle prevoja smo se našli na deonici dugoj oko 20km, u prvoj polovini gotovo konstantnog blagog spusta. U njoj se za mene, iako iz nužde, desio možda najlepši trenutak trke, urezan kao poseban fragment u sećanje.
Ultrašima često postavljaju pitanje o čemu sve razmišljaju sve te silne sate provedene na stazi. Istina je da, ukoliko ste zaista posvećeni rezultatu i trci, vaša razmišljanja i ne moraju da imaju puno veze sa onim što vas tada okružuje. Lepotu predela oko sebe registrujete nekim perifernim delom svesti, a vaša glavna preokupacija je prilično banalna - osluškujete signale svoga tela, postavljate pitanja tipa - da li da popijem gutljaj vode sada ili za 5min, da li će biti dovoljan jedan ili možda dva? Koliko je daleko sledeća kontrolna tačka, da li treba sada da uzmem zalogaj okrepe ili kasnije? Koliko kasnije? Da li je ova uzbrdica dovoljno ozbiljna da to uradim pre nje? Da li mi je previše vruće, mogu li nekako da se dodatno rashladim? Ili - nose li oni oblaci kišu, koliko će biti hladno, da li sad da obučem jaknu ili još da čekam? U suštini, tokom cele trke potrebno je da ste što bolje fokusirani na trku, na uslove na stazi i oko nje, na signale tela. Takođe, da bi donosili ispravne odluke, potrebno je da ste što bolje upoznati sa profilom staze, da je što više učinite predvidivom. Vaš uspeh ili neuspeh umnogome zavise od čitavog niza izbora koje kontinuirano na stazi činite. Ili to činite dobro, ili nekad jednostavno pravite previde i greške. Koji vas posle koštaju vremena, snage, povreda, umora i konacno rezultata i plasmana.
Moj prvi previd, neračunajući glupost sa zatvaračem sada neupotrebljivog meha, bio je taj da deonica od 20km ustvari nema ni jednu regularnu okrepnu stanicu. Trčali smo blizu podneva, pod alpskim suncem, tek povremeno zaklonjeni oblacima. Nakon prvih nekoliko kilometara naišli smo na česmu sa vodom pored puta, gde sam samo nehajno napunio bidon sa 250ml vode i nastavio dalje sa poprilično praznom gorepomenutom flašom u rancu na leđima. Trčali smo dolinom nekad vrlo blizu brze planinske reke, koja je mamila svoji žuborom, jakim brzacima bistre vode, skoro rugajući se svojom svežinom i hladnoćom, koja je gotovo mogla da se namiriše par desetina metara pored nje. Posle nekoliko kilometara trčanja "tako blizu a tako daleko", staza i reka su se ukrštale na jednom mostu, a zatim se staza odvajala i nastavljala negde u brdu... Mogao sam već da osetim početak blage dehidratacija i do mosta sam imao poslednju priliku.. Malo pre njega, sa puta sam se sjurio do rečnih brzaka, skinuo ranac, izvadio praznu flašu i uronio je u vodu. Ponekad se pitate zašto radite to što radite. Ovo trku ću pamtiti i po tome kako sedim uz obalu planinske reke, kako se, žedan pod alpskim letnjim suncem, napajam njenom bistrom, hladnom, okrepljujućom vodom. Kako namerno dopuštam da mi curi niz obraze, sliva se niz vrat i grudi i svojom svežnom mi rashlađuje telo. Dugo posle trke želeo sam da se vratim baš na to mesto, gde bih umesto nekoliko sekundi valjda proveo sate. Ali, trkači koji su prolazili iza mojih leđa nisu bili baš voljni da čekaju dok ne završim sa uživanjem u posebnim trenucima, pa sam morao dalje...
Na sredini staze, na ključnom i najvećem usponu, Mon Blan me je podsetio sa kim se hvatam u koštac i suočavam. Kad god razmišljam u UTMB-u, ne mogu da se otmem utisku o toj planini kao o nekom božanstvu, koji nas odozgo, poput Zevsa, mirno posmatra. Tek ponekad, ćutljiv i ćudljiv, odluči da pokaže svoju moć. Onda kad, možda ljut ako mu se tek tako suviše približite, iznenada sunce pretvori u hladan kišan vetar koji uteruje zimu u kosti. Ili kad prepozna gordost običnog smrtnika, uverenog u svoju snagu, pa ga iscrpi i pretvori u slabog, nemoćnog i poniznog. I začas ga baci na kolena, terajujući ga da se bori za sopstveni dah. Taj vertikalni uspon, preko Fort de la Platte, sve do prevoja Passeur de Pralognan na 2567m visine, izvlačio je iz mene poslednje rezerve snage. Terao me je da zaboravim da sam na trci. Zaustavljao me i obarao na zemlju, zadihanog sa srcem u nosu i bilom u ušima. UTMB i Mon Blan iz takmičara izvlače i poslednju istinu. Nije samo važno da li si se dovoljno i na vreme hidrirao i koliko si ugljenih hidrata tog dana uneo u telo. Nije važno da li si dobro startovao, ili ćeš se sutra pred prijateljima vaditi kako si mogao i bolje, ali si na startu stajao među poslednjima, a posle ti je još i vode nedostajalo. Nije toliko važno ni koliko žuljeva nosiš u patikama, ni koliko ti smeta ojed na leđima od pretovarenog ranca, ni da li si gacao po blatu i kiši, ili su ti žeđ i sunce okorili usne. Mon Blan iz tebe izvuče valjda i ono što si i sam zaboravio. Recimo, da li su u januaru, kad si saznao da si izvučen za učešće, tu subotu trčao planiranu kilometražu, ili si sebi dao oduška i rekao da je na toj zimoći od minus deset i 3km manje dovoljno. Da li si recimo, u maju na lekarskom pregledu, uradio i dodatnu analizu krvne slike i ispitao i nivo kalcijuma, ili gvožđa. Da li si, posle toga, shodno tim rezultatima korigovao ishranu. Da li si možda tamo negde u junu sa društvom otišao na subotnji koncert, pa u nedelju prespavao jutarnji trening. Sve se vidi i nema foliranja - koliko para, toliko muzike. Na ovakvim usponima vidi se koliko si bio posvećen trci, ne od njenog starta, ne nekoliko dana pre toga- vidi se tvoj višemesečni rad, poštovanje na početku godine nečega što će uslediti nekad krajem idućeg leta.
Mon Blan izvlači iz tebe sve što može, jer na nekim delovima staze moraš da daš sve od sebe, da bi te propustio dalje. Mon Blan iz tebe izvlači najbolje, gotovo sve što imaš, ostavlja te praznih džepova, ili pluća i tako te dovodi do cilja. Ili te, ako nisi spreman da daš sve što možeš, ili si spreman, ali nisi skupio dovoljno, ostavlja negde na sred staze, na nekoj kontrolnoj tački, povređenog ili iscprljenog, razoružanog i pobeđenog - više sreće drugi put. Iz mene je, na polovini trke, da bi me propustio dalje, izvukao sve što sam imao. Uspentrao sam se nekako do Fortde la Platte, pred tom stanicom gledao helikopter koji nas je obletao, čas iznad nas, čas ispod. Nastavio sam nešto blažim usponom do Passeur de Pralognan, sa težnjom da što pre dođem do Cormet la Roslend, kontrolone tačke na 67 kilometru, in the middle of nowhere, ali gde me je čekala vreća sa rezervnom opremom. Tamo me čekaju poznata lica, Sneža uz ogradu skače od sreće kada me ugleda, pritrčavam joj i ljubimo se kao da se nismo sto godina videli, a koliko sinoć smo ćaskali u apartmanu dok sam pakovao poslednje stvari... Ona i Ivana su mi prva veza sa spoljnim svetom. Sneža prvi put vidi gungulu jedne tranzicije , onu "behind the scene" stranu ultramaronskih trka. Nije baš privlačan prizor takmičara dok menjaju obuću otkrivajući svoja izranjavana stopala koja pokušavaju da zaleče raznim flasterima i silikonima, ili preobuku koriste za saniranje ojeda. Tek na toj kontrolnoj tački prvi put proveravam telefon. Čitam Marinine poruke koje me bodre, kratke i sažete, stvaraju mi predstavu o trenutnom rezultatu i plasmanu. Tada poslednji put normalno jedem. Uskoro će se moj stomak pobuniti i dovesti u pitanje nastavak trke. Pakujem se za noć, oblačim topliju odeću, na glavu stavljam čeonu lampu koja će biti moje oči sledečih desetak sati. Pozdravljam se sa Snežom i Ivanom - "vidimo se sutra", polazim u noć i gazim u nešto blatnjaviji deo staze. Iza leđa, u rancu, čujem još par klikova poruka koje stižu u telefon. Ne znam ko je, ne znam šta je u porukama. Kasnije tokom noći ću videti da ih šalje Marina, videvši dokle sam stigao, sa podrškom i savetima nekog ko dobro zna šta i kad treba da kaže. U tom trenutku, sam taj zvuk iza leđa bio je dovoljan da pruži snagu nekome kome će ona itekako još biti potrebna. Do tada je uglavnom dobro išlo, ali izgleda da su greške tog dana došle na napatu.
Počelo je sa stomakom.
Pitam se zašto je UTMB poseban? Jer valjda samo na njemu glavni favorit, Kilian, može da na startu svojim mobilnim snima trkače, publiku, pa sa početkom trke počinje da trči i trčeći nastavlja da snima publiku narednih dvadesetak minuta, ćaskajući sa trkačima pored sebe... Jer ga u cilju dočekuju ovacije ljudi koji su u subotu popodne, dvadesetak sati nakon starta UTMB trke, napravili špalir stotinama i hiljadama metara pre ciljne ravnine, da bi pozdravili njega, ili Fransou, pobednika trke, burno ih pozdravljajući. Jer u nedelju popodne, u poslednjim trenucima trke, kad do cilja dolaze poslednji finišeri koji stazu završavaju u predviđenom vremenu, isti taj špalir ljudi nesmanjenim žarom i ovacijama dočekuje i pozdravlja poslednje finišere. Jer tu, pred ciljem, za te ovacije nije važno da li je sunčano, ili kiša pljušti kao iz kabla, kao kada sam ja utrčavao u cilj. Jer valjda samo na UTMB-u se ceremonija dodele nagrada pobednicima za trenutak prekine da bi se na postolje, rame uz rame sa njima, popeo i poslednji finišer trke koji je upravo završio trku, jednako pobednik kao i oni! Baš kao što se ove godine XBX popeo na postolje uz Fransoa, pobednika trke.
Nikad na trkama nisam osećao strah, čak ni zebnju. Prvi put sam se iskreno uplasio na trećem, poslednjiem velikom usponu, na dvadesetak kilometara od cilja. Strmina od 400m je bila savladana pri poslednjem mraku, zora se valjala iza obrisa planina na istoku. Levo od njih, preko doline u koju smo se spuštali, pružao se pogled na poslednji uspon, pre konačnog silaska i dolaska do cilja. Ne prelazu noći i dana, takmičari su još uvek koristili svoje lampe, ocrtavajući tako cik-cak oblik strme staze u useku izmedju dve planine, od podnožja do vrha i poslednjeg prevoja Col de Tricot. Pogled na taj usek i iseckan oblik staze, koji je takav na onim delovima staze gde bi i divokoze otišle okolo kad bi imale gde, uz pomisao na svoje telo odavno na rezervi, sa upaljenom crvenom lampicom, stvorilo je u meni isto tako prirodan, opravdan strah. Da li ću uspeti da izvučem snagu za još 400m uspona na drugoj strani doline? Ne bih se smeo kladiti. A nisam znao ni šta bi bila opcija B. Ostati negde na pola brda, ni gore ni dole? Vratiti se u dolinu gde nema kontrolne tačke, niti organizatora, biti tu okružen planinama kao u nekoj velikoj klopci? Izgleda da nije bilo druge.
Počeo sam uspon. Lagano, sa ponekom pauzom da prikupim snagu, dok su me drugi takmičari mimoilazili. Međutim, nisam se mučio samo ja. Gledao sam ih pored sebe zadihane, sa naporom koji ulažu za svaki novi korak, sa možda po nekim gramom snage više od mene. Negde na pola, seo sam na kamen uz stazu, u stvari više se stropoštao, okrenuvši se licem ka dolini. Izbegavao sam da gledam ka vrhu, da merim koliko je od uspona ostalo, gledao bih samo u smeru ka dole. Ka meni se približavao jedan Japanac, sa očiglednom namerom da me prođe dok sedim. Verovatno je zbog toga tek malo ubrzao, da iskoristi priliku pre nego što ja nastavim dalje. Stigao je na dva-tri metra od mene, delio nas je još jedan pozamašan, visoki kamen. Japanac je iscrpljen stajao iza njega, oslonio se grudima na svoje štapove, halapljivo se boreći za dah. U tom trenutku nije imao snagu za veliki korak koji mu je bio potreban. Sreli smo se pogledima, prikovani svako za svoje mesto i počeli skoro naglas da se smejemo. Verujem da se tada i ono božanstvo Mon Blan odozgo smejalo obojici, dvojici gordih smrtnika uverenih u svoju snagu, pokazujući im svoju moć, dok ih je, bez vidljivih veza, zaustavio, zarobio i zamrznuo na mestu na kom su bili, tamo dole negde ispod Col de Tricot prevoja, ma manje od tričavih 2000m visine... Nikad neću saznati tačno, ali po izrazu lica Japanca čini mi se da je i on mislio slično. Smejali smo se svojoj nemoći, svojoj majušnosti koje tek tamo gore postaneš svestan u svoj njenoj veličini, ili manjini. Iako ne volim velike, pompezne i grandiozne reči i preterivanja u pričama poput ove, ali smejali smo se tada i veličanstvenosti planine sa kojom smo se suočavali. I više nije bilo straha, ostajao je iza nas sa svakim novim korakom iz doline. Ono što je preostalo od njega pretvorilo se u poštovanje onoga sa čim smo se borili. Nešto što liči na neko božanstvo, skriveno negde gore na krovu Evrope. Božanstvo velike, Bele Planine. Eto, obećavam da neću više. Japanac je uskoro smirio dah, pa prošao pored mene, nekoliko sekundi kasnije i ja sam nastavio za njim. Penjao sam se, zastajao, pa nastavljao. Zastajao, pa nastavljao.
Nekoliko desetina metara ispod vrha, priroda je poslednji put pokazala raskošni talenat svoje moći i snage. Niotkuda, u par minuta, vetar se naglo pojačao noseći iz doline nešto što je bilo magla ili oblaci, ispunjeno kišnim kapima, prelećući gore preko Col de Tricota te nastavaljući dalje. U prvih mah mi je prijala hladnoća koju je donosio sa sobom, pa sam odlučio da oblačenje jakne odložim kad ispenjem vrh. Za tih par desestina metara mi je bilo potrebno još koji minut. Za vetar, to je bilo sasvim dovoljno da se ozbiljno pojača, da se temperatura vazdaha dodatno smanji, a vodene kapi pretvore u pravu kišu. Na vrh sam, u majici kratkih rukava, stigao valjda u poslednjem trenutku, šta god to značilo. Susreo sam kontrolore na kontrolnoj tački, zašuškane u svoje nepromočive jakne, sa rukuma duboko u džepovima štiteći se od jakog vetra, kiše i hladnoće. Brže-bolje sam i ja navukao svoju jaknu. Mogao sam da tad osetim blizinu pobede, ispred mene se pružala predivna, blatnjava staza ka Le Houches-u, a tamo dalje, nekih 16km od mesta gde sam stajao, čekali su me Chamonix, cilj i kraj.
Može da zvuči dvosmisleno kada kažeš da te je čekao ceo grad. Ali, ovakav opis sasvim odgovara onome što doživi svaki UTMB finišer pri dolasku na cilj u Chamonix. Pljusak koji me je pratio od Col de Tricota, kroz Le Houshes, nije se smanjio ni pri ulasku u Chamonix. Još pri ulasku u glavnu ulicu, pešačku zonu široku tek nekoliko metara, počele su ovacije i pozdravljanja ljudi kraj staze. Odnekle Sanja izleće pored mene sa kišobranom, Dinko se trudi da u trku ispred po tom kijametu napravi kakvu-takvu kvalitetnu fotku. Ljudi sa strane aplaudiraju, pružaju ruke za pozdrav, glasno, iskreno navijajući. Po takvom vremenu, osim finiša TDS trke i ponekog takmičara koji se približava cilju, ne vidim ni jedan drugi dobar razlog da budu tu gde jesu. Mogu da osetim isto ono što i prethodnih dvadeset i kusur sati - njihovo navijanje nije kurtozano niti useljeno, nego iskreno, puno radosne podrške. Koja raste kako se približivam poslednjoj okuci, iza nje sledi poslednjih pedesetak metara gromoglasnog navijanja u Place de L'Eglise, a zatim prolazak ispod kapije cilja na Place du Triangle de l'Amitie. Draga, poznata lica, zagrljaji i poljupci! Radost, pobuđena još pri dolasku u centar pozdravima i navijanjem neznanaca, ona koja te natera da sasvim spontano visoko podigneš i raširiš ruke i trčiš po kiši nasmejanog i ozarenog lica. Lagano se bude osećaji pobede i trijumfa. Iako su, satima ranije, stotine ljudi tuda prošli pre tebe. Iako je, samo na onih poslednjih 400m uspona na Col de Tricot, mimo tebe je prošlo oko stotinu njih. A možda baš nekako zato. Jer si tad bio uplašen pred božanskim silama Bele Planine, ali ipak nisi poklekao.Jer si se, poput junaka iz grčke mitologije, usudio da se kao običan smrtnik njima takvima suprotstaviš i u tome si uspeo. Uprkos njenim ćudima. I jer te to onda na kraju, u cilju, ne učini gordim, nego skromnim.
Osećanja jesu prijatna, ali ne i snažna koliko to možda izgleda. Iscrpljenost i umor, kao što telo čini pomalo utrnulim, glavi daju neku otupelost. Tek lagano, kako vreme polako odmiče, intezitet osećanja raste lagano se pretvarajući u euforiju. I to nije pitanje samo rezultata, ostvarenja cilja, koliko prost rezultat procesa biohemije koji se odvijaju u telu. Uprošćeno, stvari bi mogle da se objasne ovako: pri dugotrajnom naporu i stresnim okolnostima kojem je telo izloženo tokom trke, mozak se bori i čini da te uslove učini podnošljivijim menjajući hormonski status, suprotstavljajući se tim fizičkim neprijatnostima većim količinima dopamina i endorfina. Njihovo emitovanje ne može da bude u trenutku, kao na prekidač, zaustavljeno. Pri promeni uslova, dovođenjem tela u "normalni" režim kada se prođe kroz cilj, njihov nivo ubro preraste u "iznad normale". To neretko rezultira euforičnošću koju neko vreme tada osećamo. Zato nam se čini da smo najbolji, da je plasman ispod osmastotog mesta nešto samo malo slabiji od pobedničkog, a vreme od dvadeset i nešto sati tek nešto malo duže od četrnaest-petnaest koliko je trebalo najboljima da završe trku.
Ali ni tu priči sa hemijom nije kraj. Jer će se mišići relativno brzo oporaviti i već nakon jednog dobrog i dugog sna vratićemo se u prilično normalno fizičko stanje. Međutim, dugotrajni stalni zahtev za povećanim lučenjem "hormona sreće" može izazvati njihov deficit u danima posle trke, što će ponovo uticati na raspoloženje, nekome naizgled bezrazložno, ovaj put u drugom smeru. Učiniće da možemo da osećamo utučenost, nostalgiju, ili tugu. Mene je "zakačilo" pri povratku kući, negde na auto-putu između Milana i Verone. Vozili smo se kroz predivno nedeljno popodne, ostavili iza sebe dolinu Aosta podno Alpa, a njihovi vrhovi su u daljini parali nebo sa naše leve strane. Odmicali smo od njih, a nebom su bili rasuti paperjasti oblaci poput kakvog arhipelaga malih ostrvaca u nekom moru, pružajući se tako sve do vrhova planina u daljini. Na trenutak su mi se učinili poput staze za nekog džina koji bi, skakutajući sa jednog na drugo, odskakutao do mesta među planinama odakle smo pošli, još uvek prepuni utisaka o predivnim danima koje smo tamo proveli. Slučajno ili ne, u tom trenutku sa zvučnika se začuo napukli vokal Randy Crawford i stihovi pesme: "when I get over you... the sky will still be blue... and I'll swim there if I want to... when I get over you...". Tek, sa pogledima preko plavog neba ka Alpima, zastala je jedna knedla u grlu uz beskrajnu setnu želju da se okreneš i vratiš tamo odakle si tog jutra pošao...
Jer tamo, posle završetka TDS trke, doživljaji su bili daleko od gotovih. Nekad stvari možete samo racionalno da posmatrate i neke od njih nazivate običnim slučajem, a možete da odlučite da iza njih postoji skriveni smisao i nečija namera, pa date sebi pesničku slobodu i tumačite ih kao igru natprirodnih sila, bogova i božanstava. Tako gledajući, rekao bih da je nakon trke izgleda i Bela Planina bila zadovoljna, te je koji dan kasnije odlučila da uzvrati jednim svojim plezirom. Bili smo negde na istom tom mestu, nekih dva dana kasnije. Upravo je započela največa trka, 170 kilometara dug UTMB, Place de L'Eglise je još krcat gledaocima uz stazu, medju kojima stojimo i mi, a ja ponosno noseći finišerski prsluk. Ono što je pre nekoliko minuta bila kapija starta ponovo je cilj, očekuje se dolazak i pobednika CCC trke. Pored stolova bašte jednog kafića, hoću da zauzmem dobro mesto uz metalnu ogradu staze u finišu, za dobru fotku najbržih takmičara. Iz kafića, sa čašom piva u ruci, iznenada mi prilazi i govori dečko koga u prvom trenutku ne razumem. Sa iznenađenim izrazom na licu, kaže mi:
- Hey, TDS guy, from the bus, remember?
Ne prepoznajem četvrtasto lice, ali nekako povezujem:
- Capetown guy, right? No way, man....
- Yes, that's me! I can't beleive it!
Saznajem da se zove NIck i da je završio trku dva sata brže od mene. Da u stvari živi u Londonu gde radi kao arhitekta, a da se za ovu trku spremao trčeći po ravnom uz reku. Pričam mu o Avali. Saznajem da je ranijih godina završio CCC trku, a da mu sad ostaje najduži i najteži UTMB. Ja sam ranije odlučio da prvo progutam najveću žabu, pa mi, pored kompletiranih UTMBa i TDSa sad ostaje CCC... Možda se zato već iduće godine nas dvojica ponovo sretnemo na istom mestu. Svaki sa svojim novim izazovom pred sobom. I novim iskušenjima koje je Bela Planina pripremila za nas. Uz malo sreće, svaki sa novom pobedom i trenucima jedinstvenog uspeha i radosti koje ćemo, protrčavajući još jednom kroz kapiju cilja, odatle poneti sa sobom. I posle još dugo, dugo čuvati u sebi. Sve do momenta kada će nas možda, mnogo godina kasnije, kao starce sedih brada, neko upitati da se prisetimo najboljih trenutaka svog života. Uputićemo dug i spor pogled u daljinu, i u mislima prizvati ove trenutke kada smo, raširenih ruku, protrčavajući kroz cilj na trgu Place du Triangle de l'Amitie, baš kao nekad Colombo i njegovi mornari, osećali uzbuđenje koje se oseti kad se otkriva nov kontient. Kada se osvaja raj. Tamo negde, u Londonu, ili možda na nekom mirnom ranču pored Capetowna, Nick će, zagledan u daljinu, reći:
- I remember...
Baš kao i ja, zagledan možda negde sa vidikovca Fruške Gore ka tornju Avale:
- Sećam se...
Mon Blan, vidimo se. Baš zato.
Tekst: Goran Miljković
Foto: Sanja Kavaz
Nema komentara:
Objavi komentar