Žene i tene: Teško nogama pod ludom glavom

Marina Nikolić je tridesetjednogodišnja ultramaratonka iz Beograda koja se rekreativnim trčanjem bavi svega dvije i po godine ali je za to kratko vrijeme uspjela ostvariti zapažene rezultate pa se uz preko 60 završenih kraćih trka može pohvaliti i finišerskim medaljama sa sljedećih takmičenja:

• Državno prvenstvo Srbije u ultramaratonu na 24h, 2016. godine, gde je ispunila normu (180 km) za učešće na evropskom i svjetskom prvenstvu
• 100 milja Istre (173 km), 2015. i 2016. godine
• Ultrabalaton (221 km),  2015. i 2016. godine, čime je stekla mogućnost da se sljedeće godine prijavi za jedan od najtežih ultramaratona na svijetu, Spartatlon (246 km)
• Lavaredo Ultra Trail, (119 km), 2016. godine
• Tor Des Geants (333 km), 2015. godine, koja je odlukom organizatora prekinuta, ali se, sa istrčanih 200km, nakon 81h provedenih na stazi, smatra finišerom
• 4K Alpine Endurance Run Valle d’Aosta (350 km), 2016. godine

Nakon sjajnog plasmana na nedavno održanoj trci na 350 km u Alpama, razgovarale smo o pripremama, motivaciji, izazovima, planovima.

TjŠ: Prošle godine, kada si bila na TOR-u, loši vremenski uslovi su te spriječili da istu stazu pređeš do kraja. Ove godine si se pred početak 4K radovala ljepšem vremenu ali si priželjkivala i da ne bude baš sve idealno. Zašto ti je na 350 km dužine i 26 km kumulativnog uspona trebalo još nešto, poput hladnoće, da ispuni tvoja očekivanja? Voliš ektremne izazove?

MN: Po formulaciji pitanja, oni koji me ne poznaju pomisliće da sam na prošlogodišnjoj trci sama odustala zbog loših vremenskih uslova. Odmah bih se ogradila i navela da je organizator zaustavio trku, i, na moju veliku žalost, time me sprečio da pokušam da je završim. Sećam se da sam teže podnela tu odluku organizatora, nego svu kišu, sneg, led pod nogama, niske temperature „ispod nule“. Ne bih rekla da volim da trčim u takvim uslovima, daleko od toga, ali se od mog prvog planinskog ultramaratona za mene nekako vezuje kiša i loše vreme. Zašto sam „priželjkivala“ loše vreme i ove godine? Pa, jednostavno, želela sam da završim ono što sam započela prošle godine, u istim uslovima. Smatram da, samom prijavom za planinsku trku, moramo postati svesni sa čime se sve možemo suočiti. Uzbudljivije je, zar ne, kada nam planina pokaže sve svoje čari!?

TjŠ: Učestvovale smo na par trka zajedno i vidjela sam da imaš izuzetan takmičarski mentalitet. To si potvrdila i na 4K kada si odlučila da svojoj suparnici iz Belgije koja ti je u par navrata odbila pomoći nećeš dozvoliti da u cilj stigne prije tebe. Da li si uvijek u životu bila tako takmičarski nastrojena? Ili je to nešto što proizilazi iz samopouzdanja stečenog treningom i iskustvom na trkama?

MN: Život je konstantna borba za opstanak, napredak, poneki užitak, ali nikako nije takmičenje. Trka je borba sa samim sobom i  takmičenje sa ostalim učesnicima. Svako od nas ima takmičarski duh u sebi, i drago mi je što sam uspela da nateram sebe da se na trkama i takmičim. Dok sam trčala samo da bih trku završila osećala sam da ne dajem svoj maksimum. Kada se takmičimo, pronalazimo u sebi snagu za koju nismo ni bili svesni da postoji, a tako napredujemo.

TjŠ: Često si tokom trka sama u planini. Ili bar kad ideš na neku, moraš biti spremna i na to da ćeš usred noći sama bauljati potpuno nepoznatom stazom sred šume ili goleti. Koliko te trkačko iskustvo osnažilo i spremilo za takve situacije kao i za teške životne okolnosti? Pitam te zato što se meni nekad čini da nema te sile koja me može uplašiti kada sam jednom osvijestila svoju mentalnu i fizičku snagu, spremnija sam se boriti u životu za sebe, čini mi se da bih najvećem nasilniku smjela uzvratiti udarac da me napadne.

MN: Retko kada se bacim u razmišljanje o tome što ću danima i noćima biti sama u šumi, na nekoj planini daleko od civilizacije. Od prve noći koju sam provela na trci, pre ravno 2 godine, kada su me meštani nekog sela pitali kako se ne plašim da uđem sama u šumu, pa do danas, nije se u meni pojavio strah, nisam pomislila da bi nešto loše moglo da se dogodi. Mislim da sam postala svesna svoje snage pre nego što sam se upustila u ovaj „sport“, a na trkama to sebi i potvrdila.

Ono što je mene još više osnažilo je činjenica da sam iz svake „nezgode“ pronašla izlaz – kada sam se gubila u šumi, kada sam na usponima ostajala bez daha, kada sam se suočavala sa svojim strahom od visine, kada sam trpela bolove... Tada postanem svesna da svaki problem u životu mogu rešiti pre ili kasnije. Mada, možda bih pre rekla da tada postanem svesna da je svaki problem samo put ka krajnjem cilju.

TjŠ: Trčiš tek od skoro ali si za taj relativno kratak period grabila ambiciozno i preskakala neke korake kojih se držimo mi  koji volimo utvrditi gradivo i postepenost. Koliko se sjećam, odmah nakon prvog istrčanog maratona, otišla si na svojih prvih 100 kilometara. Očigledno je da si bila spremna na to. Čak je i jedna iskusnija trkačica koja je s tobom trčala na jednoj od trka komentarisala da imaš srce i jaku glavu da izdržiš nemoguće! Na osnovu čega procjeniš da si za nešto spremna? Da li te do cilja dovede tvoja kondicija ili srce?

MN: Moj prvi maraton bio je Noćni maraton u Novom Sadu. Nakon mesec dana, već sam se našla na planini, prijavljena za svoju prvu stotku.

Moram ti odgovoriti na uvod o preskakanju koraka. Nedavno sam pročitala sledeće:

„Zašto, od dva puta koja postoje, ti uvek biraš teži put?“

„Ko kaže da ja uopšte vidim dva puta?“

To mi se duboko urezalo u misli. Ko kaže da ja uopšte vidim te korake koje, kako kažeš, preskačem? Ja sam sebe videla kao ultramaratonku onog trenutka kada sam upitala: „A šta je to ultramaraton?“ Za mene nisu postojale stepenice na tom putu, ja nisam želela da budem polumaratonac, maratonac, sprinter... Naravno da sam se jako mučila na prvoj trci preko 100 kilometara, ali sam uživala. Da je trebalo da sačekam godinu, dve, tri, ili ko zna koliko, da bih se prijavila za prvu ultru, ne bih bila srećna, iščekivanje bi mi bilo previše naporno. Moje srce je poželelo da odem na planinu i otišla sam.

TjŠ: Zovu te Cvetak i Pumica, neki su iznenađeni snagom i voljom na oko tako krhke djevojke. Moram reći da te ja tako uopšte ne doživljavam niti bih voljela da javnost žene na ovim trkama gleda kao na iznenađenje. Sve brojniji su tekstovi o tome da žene imaju veće predispozicije za sportove izdržljivosti, odnosno, za ultramaratone, a žene to i dokazuju. Da li misliš da društvo dovoljno razumije i podržava žene koje se bave ultramaratonima? Jesi li ti u svom naselju heroina ili „luđakinja“ koja eno opet trči?    

MN: S obzirom da nikada nisam bila sportski tip, a pre dve godine sam se „zaludela“ trčanjem, kako imaju običaj da kažu za nas trkače, mnogi su iznenađeni. Rekla bih da oni koji se bave trčanjem, bilo muškarci, bilo žene, razumeju i dive se mojim ultramaratonima, dok ostatak društva, bar za sada, više ceni uspehe muškaraca. To je nešto što nikako ne mogu da shvatim.  Ne stavljam sve u isti koš, ali u većini slučajeva je divno kada muškarac postigne uspeh, a žene su, verovatno, preveliko iznenađenje, pa je potrebno vreme da se ljudi naviknu da i mi trčimo, i podjednako smo jake, a možda i jače.

TjŠ: Kakav je to odnos između djevojke i planine zbog kojeg žudiš i žuriš njenim vrhovima? Da li si srećna u gradu? Da li misliš da ljudi mogu biti srećni u gradu ili su jednostavno prihvatili život u gradu kao serviran obrazc i lakše im je ostati na tom nivou nego istraživati alternative?

MN: Ne bih umela da odgovorim šta me to planinama vuče. To je duboko u meni, osećaj koji ne umem da prenesem na papir. Bilo bi grubo da kažem da u gradu nisam srećna, ali je sigurno da bih na planini bila potpuno slobodna, a sloboda je najveći čovekov dar.  Sto ljudi, sto ćudi, pa mi se mnogi, u skadu sa tim, čude što žudim za planinama. Naravno da su mnogi ljudi srećni svojim životima u gradu, i ne razmišljajući o drugim mogućnostima, ali mi je žao onih koji, kao ti i ja, čeznu za vrhovima, a nemaju volje, snage, hrabrosti da se suprotstave serviranim obrascima, već nam zavide, misleći da je nemoguće.

TjŠ: Rekla si da se za 4K spremala samo na spinningu. Možeš li objasniti o kakvim treninzima je riječ i kakvom programu?

MN: Nedavno sam dobila priliku da radim kao spinning instruktor, u novootvorenoj teretani u Beogradu, www.nonstopfitness.rs. Trenirajući druge par puta nedeljno, i sama treniram. Spinning, ili indoor cycling je grupni kondicioni trening na stacionarnim biciklama,namenjen ljudima različite fizičke i mentalne spremnosti. Kao i na ultramaratonima, razvija se snažna veza između uma i tela koja se razvija iz treninga u trening. Trening traje sat vremena, izvodi se uz muziku, a prati ga „koreografija“ koju je osmislio trener. Menjajući pozicije, a povećavajući otpor na biciklama, pokušava se izvući maksimum energije iz tela. Pokazalo se da su mi upravo takvi treninzi pomogli više nego treninzi trčanja, iako kao trener moram biti posvećena vežbačima, a ne sebi i svom treningu.

TjŠ: Ne dolazi se lako do kondicije koja je potrebna za trke na kojima učestvuješ. Čega se moraš odreći da bi bila spremna za njih? Mislim na društveni život ali i na finansijski aspekt jer sport kojim se baviš nije ni malo jeftin.

MN: Da budem iskrena, oduvek sam bila „kampanjac“, kako to kod nas imaju obicaj da kažu. Za odgovaranja u osnovnoj i srednjoj školi, pa kasnije i na fakultetu, uvek sam čekala poslednji trenutak da učim. Nisam bila spremna da se odričem slobodnog vremena jer bi to izazivalo nezadovoljstvo životom.

Isto je i kada je reč o trkama. Ne želim da privatni život trpi, često preskočim treninge, mada se dešavalo i da izbegnem odlazak u provod pod izgovorom da moram da treniram ranom zorom.

Što se tiče finansijske strane, to je već potpuno druga priča. Neretko sam morala da se odreknem kafe u kafiću sa drugaricama, i da odlazak u isti zamenimo kućnom posetom, možda ponekog para lepih sandala, ali zato, za dve godine bavljenja trčanjem imam pun pasoš pečata, memoriju kompjutera na izmaku zbog gomile fotografija sa putovanja, veliki broj novih prijatelja, kako iz Srbije, tako i širom sveta, misli prepune uspomena. Vredi li to te kafe koju nosam popila u kafiću već u nečijoj dnevnoj sobi?

TjŠ: Tvoji planovi za narednu godinu?

MN: Planovi za narednu godinu su malo skromniji, ako mogu tako da kažem. Mislim na broj trka za koje ću se prijaviti:

• Ultra Trail Stara Planina 
• Western States Endurance Run (100 milja)
• Spartathlon (246 km)
• 4K (350 km).

Nakon razgovora a prije objave ovog teksta, Marina je sa svojom ekipom Šašavi ultraši učestvovala na Beogradskom ultramaratonu samoprevazilaženja, tačnije na štafetnoj trci na kojoj su trčali 12h i ekipno osvojili prvo mjesto!

Negdje vam je Marina u svojim odgovorima poručila ono što uvijek ponavljam a to je da sve ovo možete i vi. Ne moraju vaši ciljevi biti maratoni, niti ultre. Trčite cenere, uživajte u prirodi i ne plašite se izazova kroz koje ćete tražiti svoje granice. 

Foto: 4K Alpine Endurance Run Valle d’Aosta, TREX, Ultra trkač Srbija, privatna arhiva

Povezani tekstovi
Žene i tene: Željka Šaban Miličić
Žene i tene: Đurđica Orepić

© Trčim jer štrčim. Sva prava zadržana.