Da u mjernom sistemu postoji jedinica za sreću,
onda bi nama koji trčimo trail ta jedinica bio kilometar istrčan kroz Istru,
ili preko Pešterske visoravni, Trebevićem ili Fruškom Gorom ili bilo gdje na
ovoj planeti gdje naša (ne)kultura nije uzurpirala prirodu! Jeste da su za tu sreću
presudni endorfin i runners high koji trkači takođe doživljavaju na cesti ali
trčanje u prirodi, pa makar se ona pokazivala u svoj svojoj silini i
brutalnosti, donosi potpunije iskustvo, ako hoćete, transcendentalno.
Trčeći zemljanim puteljcima, po grebenu, niz
potok, po vrtači, proplanku ili kakvoj vrleti, koliko god dugačka staza bila, i
koliko god da smo fizički spremni i brzi, uviđamo da je priroda nesagledivo veća,
da smo samo jedan njen mali dio i da je jedini način da se suočimo sa sopstvenom
prolaznošću zapravo da se prepustimo toj višoj sili. To u gradu prosto nije
moguće jer smo izdvojeni od prirode i poduprijeti gradskim zidinama kao
stubovima moći kulture kojoj pripadama, lažno napuhali svoj ego i uskraćeni
pogleda s visine ili pogleda u daljinu, ograničeno bacamo pogled u vrh svojih
trkačkih patika ili super skupi sportski sat koji nam pokazuje vrijeme i
pređene kilometre.
Da li vam se ikada desilo da dok trčite u šumi
osjetite kako se briše granica vašeg fizičkog bića i kako postajete dio neke
više enegrije koja vas okružuje? Meni jeste i moram priznati da je osjećaj oslobađajući.
Pomogne mi da na kozijoj stazi patikama dobro ugazim svoj ego, da suzbijem
sujetu, razbijem predrasude i kroz unutrašnji monolog sama sebi kažem: „mala, nikad
se ne furaj da si neko“!
Ultra trail (ni)je tako ozbiljna stvar
Istrčati 65km od Buzeta do Umaga u okviru
prestižne trail trke „100 milja Istre“ je zapravo samo finiš višesedmičnih
priprema u okviru kojih sam četiri puta istrčala maraton na dužini s usponom a
sedmično nekad ukupno trčala 100ak kilometara. Zvuči brutalno i jeste ali samo
iz razloga jer je zaista potrebno mnogo odricanja da bi se stiglo na svaki
trening, ishendlovale sve obaveze a da pri tome ne odeš u kućnim papučama na
posao, ne zaboraviš dijete na rafu u supermarketu ili ne zguraš mačku u mašinu
za pranje veša u kojoj je uglavnom trkačka oprema. Ultre su ozbiljna stvar jer
se navučeš na te kilometre po neravninama koje su milionima godina pravile tektonske
ploče, nabirale zemlju i stijene i stvarale najfantastičnije reljefe kako bi ti
sad trčao njima. Osjećaš se kao da je sve to stvoreno samo da bi se kretao i
uživao u pokretu.
Na ultrama su ozbiljni kilometri u pitanju al su
ljudi na tim dužinama krajnje neozbiljni. Pa to je hrpa pozitivnih likova iz
druge dimenzije, zaluđenika koji su došli istrčati 100-200 kilometara i kroz
noć, blato, kišu a nekada i snijeg izboriti se sa svojim demonima. Nisu tu samo
mršavi trkači i trkačice vretenastih mišića, suvonjavog i izmorenog lica koji,
doduše, jesu najčešći tip koji se sreće. Tu su trkači najrazličitijih konstitucija:
manji, veliki poput divova, oni sa siluetama u obliku kruške, jabuke, dijamanta
ili pješčanog sata! Ovo vam govorim jer još uvijek ne mogu oprostiti jednoj
kruškolikoj bibave guze koja me sprašila negdje na 40. kilometru i ostavila da
razmišljam o lakoći s kojom je napredolava na stazi. Čak se činilo kao da uopšte
ne trči! Imala je neke obične patike na nogama, kratke soknice i tanke pamučne
helanke ispod kojih su se nazirale tange pa je taj bibavi dio još slobodnije
poigravao. Dakle, bez skupe opreme i crossfita!
65 km samoće
Bez obzira na ljude s kojima trčiš u ekipi ili
koji su oko tebe, na stazi si sam. Drugi su tu da ti pomognu ako zatreba, da se
slikaš s njima, razmjeniš po koju riječ ali si zapravo na stazi sam sa svojim
mislima. Po ko zna koji put, i sa starta Istarske 65-ice sam krenula u društvu
koje sam vrlo brzo izgubila tako da sam već od 10-og kilometra sama. Ide mi OK. Od kiše i hladnoće sam se zaštitila vrećom za smeće. Srećem ljude, upoznajemo se, razgovaramo o ličnim trail iskustvima. Dosta njih
je prvi put na ultra maratonu. Ne znam tačno na kom kilometru, ali blizu
polovine, na jednoj uzbrdici, sustižem trkačicu, koja mi se u trenutku dok
uporedo trčimo stazom obraća i kaže: „Ti si Sanja Kavez?“. „Da, Kavaz“. „Ja sam
Draga Žbontar, prijateljice smo na Facebooku“. „Oh kako ti pristaje ime, draga ženo“
pomislih. Razmjenismo par rečenica. Saznajem da je iz Slovenije, zaposlena je,
djeca su odrasla, aktivno trči već par godina. Nastavljamo da pratimo jedna
drugu cijelom stazom, ali bez mnogo priče. Pred kraj dogovoramo da li ćemo
paliti čeone lampe. Odpuhujemo kad saznajemo da umjesto očekivana 3 zapravo
imamo 5 kilometara do kraja. Gasamo po travnatoj stazi, gledamo u pravcu
osvjetljenog Umaga i čini nam se da svjetla stoje i da se ne primičemo cilju.
Stižemo do ceste, ja razmišljam da se dugo nisam
obradovala nekom asfaltu kao umaškom te večeri. Ulazimo u cilj Draga i ja
zajedno. Grlim je i zahvaljujem joj se što je sa mnom podijelila te najljepše, najteže i najduže kilometre. Bez nje bi sve bilo
drugačije. Uzvraća mi istim riječima. Epizoda koju sam opisala je
univerzalna, desila se mnogima. Isto sam sutra ujutro pročitala iz zagrljaja
dvojice trkača, jednog Srbijanca i jednog Hrvata, koji su 173 km pretrčali
zajedno. Pomislih kako smo na stazi svi isti paćenici koji su došli istrčati do
cilja i često u agoniji koju prolazimo, dočekujemo sapatnike na stazi bez
ikakve predrasuda ko su, odakle i kako se zovu. Ultra je katarzično iskustvo do
kojeg se stiže na talasima agonije i sreće koji naizmjenično sustižu jedan
drugog. Upravo na tim talasima svi jurimo ka cilju u kojem ćemo sa žuljevima na
stopalima i bez noktiju na prstima stati i upoznati se sa svojim boljim „ja“.
100 miles of Istria Review
Ne bih da trošim svoje i vaše vrijeme sa puno
priče o organizaciji same trke. Odlučila sam dati pregled ključnih stvari i ocjeniti ih u
rangu 1-5.
Segment
|
Ocjena
|
Komentar
|
Prijave
|
5
|
Jednostavne, putem weba
|
Startnina
|
5
|
Vrijedi svakog centa
|
Startni paket
|
5
|
Salomon majica, Compressport navlake
|
Komunikacija sa trkačima
|
5
|
Višejezična, blagovremena, korisna
|
Preuzimanje brojeva
|
5
|
Bez gužve, zabuna
|
Prevoz do starta
|
5
|
Bez kašnjenja, gužve
|
Start trke
|
5
|
Na vrijeme, još da nije bilo nevrijeme
|
Staza
|
5
|
Prelijepa, raznovrsna
|
Markacija
|
5
|
Na nekim mjestima na svakih 10-20m
|
Okrepe
|
5
|
Čini ti se zapravo da trčiš s gozbe na gozbu
|
Cilj
|
5 +
|
U cilju dobijete medalju a kombi vas vozi do
hotela gdje vas čeka večera/ručak. Poslije vas uredno vrate kući na spavanje
tako da možete popiti koje pivo više.
|
Volonteri
|
Ljubazni, odmjereni, profesionalni. Vjerujem da
ne bi odbili ni da zatražite masažu stopala.
|
|
Ručak/večera za finišere
|
5
|
Klopa za sve ukuse i prohtjeve
|
Fotografije i snimci
|
5+
|
Čak i u mraku, magli, kiši, snijegu, fotografi
su sve dokumentovali maestralno
|
Proglašenje
|
5
|
Ceremonija na kojoj se svi osjećaju važnima
|
Nagrade
|
J
|
Ne znam šta su, al vjerujem da su vrhunske
|
Zbog svega navedenog, čestitam direktoru trke, Alenu Paliski, i cijeloj ekipi sportsko-rekreativnog kluba Alba i sportskog društva Trickeri kao i volonterima, svim sponzorima na uspješnoj organizaciji trećeg po redu izdanja ultra traila "100 milja Istre".
Blatnjave staze i patuljci u noći
Za kraj, prenosim vam tri izvještaja sa sve tri trail trke koje su se 17-19.04. trčale u Istri. Dva su pisana, jedan je video. Sva tri su o učešću sjajnih cura koje sam ponosna što poznajem. Prva je Ingrid Nikolesić. U cilj
65-ice je stigla druga. Na ceremoniji proglašenje pobjednika nije bila jer je
tog jutra bila pejserka na polumaratonu u Rijeci za vrijeme 1:40. Druga je Iva Matina, Zagrebčanka, trekerica i instruktorica fitnesa. Treća, Marina Nikolić, ultrašica iz Beograda, je završila trku na 173 km
halucinirajući o patuljcima i brdima koja plešu. Sva tri zaslužuju vašu pažnju!
Ingrid Nikolesić, 65 km, 7h 15min, Buzet-Umag
Rezime dana: T3, T4, espresso, nema vrhnja, kiša, kiša, start,
Niiiiikolaaaaa, nisam ti ja majka!!! kiša, medvjedji luk, ali ono livada
cijela, i sve miriše, a u luku daždevnjak, pa još jedan, pa blato, potok,
blato, potok, kiša, hladna voda u potoku, cesta jeeeeee, brdo, brdo i
smišljanje rečenice jedne jedine, koja mi ipak neće trebati, da i kiša fkors i
neki mali vjetrić i ja sami....i zašto se sve to dešava...gospodjo stavite mi
rukavice? gel, voda, nizbrdo i pljus u blato, blato, blato, blato, kiša, gel,
voda, jebem ti blato, kiša, kiša, brdo, kiša, aaaaaaa cesta nema blata, jebem
ti vjetar, kako sad tako jak vjetar, alo?! daj prestani puhati!!! kiša, iglice
u kvadrima što je to, pa mogla si se toplije obući pa se ne bi smrzla, to su
iglice... čips, čips, čips pa opet blato, kiša, blato, kiša, blato, pa dokle
više blato, brdo, brdo, blato, čips, čips...i kaže on meni čips nije zdrav! ma
daj, a što mogu kad ga volim, mislim taj čips pomenuti....cesta, jeeee, kratko
jer opet jebem ti blato, a kiša, kad je stala kiša?! otkud tolko blato, pa imam
još gelova!!!! gel, voda, sljedeći po ps-u za 20 min, jebem ti blato, blato u
tenesicama i na tenesicama hmmmm, koliko su sad teške? da ih je izvagati?
blato, blato, jel prošlo 20 minuta za taj gel?...blato, pa malo ceste opet i
cilj i čips
Uglavnom, često me pitaju o čemu razmišljam dok trčim
Iva Matina, 110, 110 km, 20h 25min, Lovran-Umag
Iva Matina, 110, 110 km, 20h 25min, Lovran-Umag
Marina Nikolić, 173 km, 44h 17min, Labin-Umag
DA LI SAM VIDELA PATULJKA!?
Najavljuju kisu za subotu, plasim
je se, ali kako svima, tako i meni, zar ne!? Nisam od secera, necu se otopiti,
a malo blata bice cak i zanimljivo... :-) Eh, poce kisa jos u petak, na samom startu. Dobro, to je samo 173km,
izdrzacemo. : -) Nikada se vise nisam radovala na
startu, nego sada, mozda zato sto je to moja najduza trka do sad, najveci
izazov, krecem u borbu protiv sebe... Bas tako sam ponavljala sebi: "Run
your own race!" (Nickademus Hollon)... Nije me zanimalo ostalih 250+ ljudi
na startu, nece trcati umesto mene, sama moram da izguram do kraja. 10, 9, 8, 7... 3, 2, 1, START!!!
Ispade cvetic sa kose... Suze... Ali dobijam ga nazad vec posle par kilometara
:)))) SRECA, RADOST!!!
Odmah mi je jasno da ta trka nije
samo 173km... to je 173km po terenu po kom je tesko i hodati, po magli, po
mraku... Ali, trcim, uzivam u svakom kilometru, ne plasim se mraka, ne ometa me
magla ni sparina, jedino mi smeta jakna i pitam se sto sam je ponela.
"Ipak je trebalo da trcim u majici, a ne da slusam druge i ponesem
jaknu..."
17h nakon pocetka trke borim se
da me vetar ne oduva sa vrha, krijem lice jer svaka kap kise boli kao ubod
igle, krijem sake u rukave jer prste vise ne osecam od hladnoce, i razmisljam
da li bi dosli po mene ako bih sela tu i pokrila se folijom... Hocu kuci!!! Ne
mogu vise, previse je hladno, satima se penjemo na vrh, satima nas vetar ubija,
tresemo se, a treba se spustiti jos 10km po blatu do kontrolne tacke. :-( A tamo me ceka jos jedna jakna, za
koju sam se takodje pitala zasto sam je ponela... Sreca pa nisam bila
tvrdoglava ovog puta, pa sam poslusala trkace, i spakovala jakne...
"Odustacu, previse je hladno!" Padam 2 puta u blato, celom tezinom na
kuk, pa na ledja, placem od muke, a tih 10km spusta nikako da prodje.
...Kazu da sam u Buzet dosla
pokisla i nasmejana, misle da mi nije bilo tesko... Ja sam se samo smejala od
srece sto vidim ljude, sto imam gde da se sakrijem od kise, sto mogu da skinem
sa sebe mokre stvari koje nosim 20h, sto mogu da popijem caj, sto mogu da
sednem... NIKADA SE NISAM TOLIKO SMRZLA!!!
Daju mi stvari, ali blato u koje sam padala prodrlo je i u moje pore, a nemam tus, nemam ni peskir, sobica u kojoj se presvlacim je ledena, i na sebe tako prljavu samo navlacim suve stvari. Nepromocive patike su mi pune vode, a nemam druge, jer ko je ocekivao da ce nepromocive patike biti mokre... Suve carape u mokre patike... I sta sam uradila!? Samo cu napraviti zuljeve... Silazim medju ljude, hipotermicare... Svi se tresu, svi odustaju, a volonter i trkaci sa kojima sam presla jedan deo staze me mole da i ja odustanem... Kisa ne staje, kazu da nas pravo blato tek ceka (i, ne, nisu slagali), i ja odustajem. Crkao je telefon od kise, i ne mogu sebi da dozvolim da odem u sumu sama bez telefona... Sedim sama, suze krecu... "Zar bas na ovoj trci da odustanem!?" Stavljam kapuljacu, izuvam se i na noge stavljam flastere preventivno i navlacim neke kese od napolitanki (to je sve sto su mogli da mi nadju), i nadam se da cu uspeti da zavrsim trku... Ne mogu da odustanem, ne zelim... Tesko je, ali sta sad!? 2 jakne ce valjda pomoci da mi bude malo toplije.... Trcim i placem... Placem jer sam srecna sto nisam odustala!!! Skupila sam...hrabrost, i nastavila!!! Ma, bravo, Marina!!!
Daju mi stvari, ali blato u koje sam padala prodrlo je i u moje pore, a nemam tus, nemam ni peskir, sobica u kojoj se presvlacim je ledena, i na sebe tako prljavu samo navlacim suve stvari. Nepromocive patike su mi pune vode, a nemam druge, jer ko je ocekivao da ce nepromocive patike biti mokre... Suve carape u mokre patike... I sta sam uradila!? Samo cu napraviti zuljeve... Silazim medju ljude, hipotermicare... Svi se tresu, svi odustaju, a volonter i trkaci sa kojima sam presla jedan deo staze me mole da i ja odustanem... Kisa ne staje, kazu da nas pravo blato tek ceka (i, ne, nisu slagali), i ja odustajem. Crkao je telefon od kise, i ne mogu sebi da dozvolim da odem u sumu sama bez telefona... Sedim sama, suze krecu... "Zar bas na ovoj trci da odustanem!?" Stavljam kapuljacu, izuvam se i na noge stavljam flastere preventivno i navlacim neke kese od napolitanki (to je sve sto su mogli da mi nadju), i nadam se da cu uspeti da zavrsim trku... Ne mogu da odustanem, ne zelim... Tesko je, ali sta sad!? 2 jakne ce valjda pomoci da mi bude malo toplije.... Trcim i placem... Placem jer sam srecna sto nisam odustala!!! Skupila sam...hrabrost, i nastavila!!! Ma, bravo, Marina!!!
Pravo blato nas je tek cekalo,
kao sto su rekli... Zivo blato... 124. km, popela sam se na Zamask, i momcima
na osmeh uzvratila sa: "Zovite prevoz, odustajem!" Toliko blata, zabe
koje krekecu kilometrima, nije to za mene... Dosla sam da uzivam na Istri, ne
da se valjam u blatu. Idem kuci, u zagrljaj svom decku!!! Opet je strasno
hladno, i dok cekam prevoz pocinjem da se tresem, dok konacno nisam docekala da
me momci sa kontrole puste da u njihovom autu docekam svoj prevoz... Prolaze
minuti, i konacno neko od trkaca nailazi, dvojica momaka, stranaca... Zar su
oni jaci od mene!? "Mogu li ja da se predomislim!? ja bih da nastavim
trku!?" I sekund kasnije, ne sacekavsi
odgovor, vec stojim ispred auta i spremam se da nastavim trku... Neko vreme sam
sa tim strancima drzala temo, a onda sam se izdvojila (kakva greska!).
Opet uspon, dokle ti usponi!? Pedja i ja smo u mojoj basti,
objasnjavam mu gde da postavi gipsane PATULJKE... "Marina, trgni se, to su markacije,
nema Pedje..." Marina, jesi li videla patuljke!? O, da, jesam... Svaka
crvena markacija, bila je patuljak. Usponu nikad kraja, zbunje,
markacija, stene, markacija, zbunje, markacija, stene, markacija... "Ja se
vrtim u krug... Ovaj ispred mene me zeje*ava, postavlja mi markacije u
krug!" Pocinjem da vicem na trkaca ispred sebe: "Ima li kraja!? Dokle
u krug!?"... Valjda je stranac, odgovor nisam dobila... Ili njega nije ni
bilo!? Eto me konacno u Oprtlju... Jos
oko 35km do kraja... dobro sam, konacno mogu da trcim nizbrdo, nece mi trebati
vise od 5h da stignem do cilja... Ali, spava mi se... Trcim zmureci, pa se
trgnem... Nadala sam se da cu izdrzati do kraja... Saznanje da umesto 20km do
kraja imam 30 opet izaziva suze... Trcim, placem na glas, i razmisljam kako
ipak necu stici za 35h, nego 36h... Daleko ispod 40 planiranih.. :)))))) Ali,
od pocetka ne ide po planu, zasto bi sada...
Tadeja Krusec je organizator
trke, saznajem... Eto je, prica mi kako jedan deo staze moram preci prateci markacije,
a onda do Umaga moram sama da nadjem put. "Zasto su markacije postavljene
u kontra smeru!? Treba da trcim nazad!"... U sledecem momentu sa Groznjana
jurim nazad ka Oprtlju, trazim skretanje ka Umagu... Ostaje mi jos samo
nemarkirani deo staze, moram ga pronaci sama. Jurim nizbrdo, pa uzbrdo da
proverim sa Tadejom da li je to prava staza... "Ne, nije!"... Hajde
opet, nizbrdo, pa uzbrdo... Opet nije... Hajde opet nizbrdo, mozda ovog puta
nadjem cilj u Umagu... Nema... "Ali ja sam ipak presla svojih 100 milja...
Da li ce ih Tadeja priznati!? Nije fer da nas tera da trcimo nemarkiranim
stazama, tesko je naci put do Umaga"... U sledecem momentu, vec sam u sumi
u Velikom Mokrom Lugu, vrtim se u krug i trazim ulicu koja vodi do moje kuce. Vlada stoji sa mnom, objasnjava mi
kuda da dodjem do kuce, ali vrtim se u krug. Onda se pojavljuje Goran autom, da
me odveze, ali u trenutku kad prilazim autu, auto nestaje... Nema veze, docice Tadeja da me odvede
kuci, ionako je ona organizator, mora da brine o ucesnicima... Cekam, sati
prolaze, niko ne dolazi po mene... Trcim u krug, trazim nekoga ispred kuca koje
su tu, da bi mi objasnili u kom kraju Velikog Mokrog Luga se nalazim. Nema
nikoga... Hmmm... A sigurna sam da je to VML,
samo sa neke druge strane... konacno dolazi Vlada, objasnjava mi da
sam ja u svojoj kuci, samo je ne vidim. Stari fica plave boje, ustvari je moj
frizider. vadim hranu iz ranca, slazem na frizider, i jos uvek ubedjujem Vladu
da to nije moja kuca Ali, kako ne umem da objasnim gde mi
je kuca, prihvatam da ja ipak zivim tu, da je taj fica moj frizider... Ali, gde
su svi!?
Trgla sam se jer se paleta na
kojoj sam spavala pomerila, i mislila sam da padam... Budim se, pored mene je
ranac, jakna, stapovi, u ruci drzim one kese od napolitanki i flastere... Pa,
da, trku sam zavrsila, Tadeja treba da prizna rezultat... "Ne, sta ce mi
ove kese u ruci!? Sta cu ja na paleti!?" Sunce vec przi, skoro je
10.30h... Zar nije poslednji put bilo 6 kad sam pogledala!? "Gde sam!? Odakle ja na sred
njive, na paleti!?" Sreca pa sam malo dalje ugledala coveka na traktoru...
Trcim do njega, pitam koji je dan... Ne zna da mi kaze... Pitam u kom delu
Velikog Mokrog Luga se nalazim, gleda me bledo... Pitam u kom gradu se nalazim,
uzvraca pitanjem odakle sam... Shvatam da mu delujem kao luda, ali odgovori,
covece, na neko pitanje!!! Konacno spustam glavu i na butini vidim svoj broj, i
shvatam da sam na trci, ali na pitanje da li smo u Umagu, debeli odgricno klima
glavom... "pa, gde sam, u pm!?" Onda pocinje da nabraja mesta koja su
oko nas... Groznjan, Buje... TO MI RECI!!!! Groznjan!!!! To mi je kontrolna
tacka ka kojoj sam krenula... Objasnjava mi debeli kuda da idem, i uplasena od
njega, bezim koliko me noge nose... Kad sam konacno zamakla, pokusavam da
nadjem neke markacije, ali ih nema... Pokusavam da se setim kako sam tu
dospela, ali ne znam... "Pedja
me ceka, sigurno brine"...
Stigla sam i u Groznjan... Iz
drugog puta... A tamo konacno poznato lice, Damir... Ja jos uvek ne znam da li
trcim, ili sam trku zavrsila, gde sam bila i sta sam radila... Ali znam da
moram stici u Umag... A do Umaga 5h plakanja... Tetiva ne da da potrcim, misli
se vracaju na onu paletu, na kontrolnim tackama se javljam ljudima, a nisam
sigurna da li ih vidim... Jos 20km do kraja, a meni treba 5h da ih predjem...
U toku noci su sumske staze bile ulice sa kucama, grane ljudi u odelim, stabla zivotinje, a bare deca na biciklama... Iznad tunela sedeli su PATULJCI i gledali me... Bila sam svesna da su to halucinacije... A u kom trenutku sam prestala da budem svesna realnog sveta, i presla u svoj ishalucinirani svet!?
U toku noci su sumske staze bile ulice sa kucama, grane ljudi u odelim, stabla zivotinje, a bare deca na biciklama... Iznad tunela sedeli su PATULJCI i gledali me... Bila sam svesna da su to halucinacije... A u kom trenutku sam prestala da budem svesna realnog sveta, i presla u svoj ishalucinirani svet!?
Na stazi skoro 45h... I nikada
necu prezaliti sto se tako zavrsilo, ali sam naucila da na trku moram otici
savrseno odmorna... ili ce se sledeca trka na nekoj paleti i zavrsiti!
Marina, da li si videla
patuljka!? O, da, i patuljka, i ljude, i lavove, i krave, i tigraste macke, i
sebe kao Alisu u zemlji cuda, veliku kao kuca, i lica ljudi na zemlji, i
zmajeve, i decu, i lustere u sred sume, i kraljevske stolice... Videla sam i
neke dve cipele cak 2 puta, na putu ka Groznjanu, koje niko drugi nije, ali sam
gotovo sigurna da su one bile prave. Video ih je jos neko!? A kada sam Pedju videla
500m od cilja, pravog Pedju, mislila sam da on nije pravi... Mislila sam da ga
vidim od silne zelje za njegovim zagrljajem... Kako je prijao taj zagrljaj...
I, da... ovo jeste moj sport!!! I
jako sam ponosna na svojih 45h... I jako sam srecna sto ona njiva nije moja
kuca!!!
Istra,
17.-19.april, 2015.
Broj komentara: 5:
Sjajno!!!
Љуба Андрић :Да, о томе се ради....Људи не верују како Природа може да те пригрли и како ти се сва гора радује. Не верују ни да ти се камен сам јави да је на стази...како те Сунце и Луна воде.Не верују, док не пробају....Још једном, браво Марина! Браво за све који се труде и боре са собом да буду макар мало бољи него што су то били јуче....;-)
Super Sanja. Samo nastavi ovako.
Neverovatno je kako male stvari mogu da budu velike kad ih nema...koliko emocionalna konrtola moze da bude jaca od fizicke i da nam da snagu da nastavimo dalje i stignemo do zelejnom cilja.
Sve cestitke za ULTRA <3
Pozdrav Z
Hvala Zorice u ime svih cura koje su trčale, pisale i pričale o trci!
Objavi komentar